Ponavljanje parničnog postupka po osnovu presude Evropskog suda za ljudska prava

10.
Jan 2016.

Autor teksta: Tijana Žunić Marić

Autor teksta Ksenija Lazić

Prijavi se za vesti i blog

Od 2004. godine u zakonodavstvu Srbije postoji mogućnost za ponavljanje parničnog postupka po osnovu presude Evropskog suda za ljudska prava. Ova odredba uvedena je u cilju poštovanja preuzetih obaveza od strane država članica Saveta Evrope. Naime, države su se obavezale da će svakoj osobi pod svojom jurisdikcijom osigurati prava i slobode utvrđene Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava. Jedna od obaveza jeste da se spreče budući slučajevi povreda ljudskih prava, ali i sprečavanje povreda koje traju. Svakako, da bi se to omogućilo neophodno je bilo uvesti novine u same propise država, te suštinski omogućiti prekid povreda ljudskih prava preispitivanjem pravnosnažnih sudskih odluka, tj. ponavljanjem postupka.

U praksi se postavilo kao sporno da li se ponavljanje postupka može tražiti samo po osnovu presude proisteklu iz slučaja u kojem je predstavku podnela sama stranka, ili se može pozivati i na presude koje se ne odnose na nju, ali su pravno i činjenično iste.

U skladu sa stavom najviše sudske instance u Srbiji, te u skladu sa teorijom i logičkim i ciljnim tumačenjem ove odredbe, autori ovog teksta nalaze da se dejstvo presuda Evropskog suda mora proširiti i na analogne slučajeve.

Ponavljanje postupka predstavlja vanredan pravni lek u zakonodavstvu Republike Srbije, koji se ulaže na pravnosnažne odluke suda. Ovo je jedan od 12 mogućih razloga za ponavljanje postupka propisanih važećim Zakonom o parničnom postupku. Zakon konkretno definiše ovaj osnov tako što propisuje da po predlogu stranke pravnosnažno okončan postupak može da se ponovi ako stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke.

To bi značilo da je u međuvremenu (od pravnosnažnog okončanja parničnog postupka do podnošenja predloga za ponavljanje postupka) sud u Strazburu doneo presudu u kojoj utvrđuje povrede ljudskih prava u istom pravnom i činjeničnom predmetu. Na taj način stranka nesumnjivo može da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava, a podrazumeva se i da očekuje da se donese povoljnija odluka, ukoliko je nadnacionalna instanca utvrdila povredu ljudskih prava od strane nacionalnih sudova.

Vrhovni kasacioni sud kao najviša sudska instanca u RS, zauzeo je stav da u slučaju da je u nekom sličnom predmetu doneta odluka koja se razlikuje od pravnosnažne odluke, oštećena strana ne sme da trpi ozbiljne i negativne posledice koje nisu adekvatno sanirane pravičnim zadovoljenjem i ne mogu se popraviti izuzev preispitivanjem ili ponovnim otvaranjem predmeta, odnosno ponavljanjem postupka pred domaćim sudom.1 Takođe, teorija je još konkretnije pojasnila primenu ove zakonske odredbe ističući da bi sud trebalo da ima ulogu da ocenjuje da li se ta odluka Evropskog suda na koju se stranka poziva odnosi na konkretan slučaj i da li se ona može prihvatiti kao razlog za ponavljanje postupka.2

Osim navedenih razloga, ukoliko bi se očekivalo da baš stranka koja je bila oštećena u postupku i podnese predstavku Evropskom sudu za ljudska prava i kasnije predloži ponavljanje postupka, stranke bi bile dovedene u „začaran krug“ i to bi ozbiljno ugrožavalo pravnu sigurnost. Naime, kao jedan od razloga za odbačaj predstavke pred sudom u Strazburu navodi se da sud ne postupa po pojedinačnoj predstavci koja je u suštini istovetna s pitanjem koje je sud već razmatrao.

Dakle, stranka ne bi mogla da nađe osnov da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava, jer bi se smatralo da se radi o raspravljenom pravnom pitanju, a s druge strane, domaći sudovi joj ne bi dozvoljavali da ponovi postupak jer ne poseduje presudu Evropskog suda koja je doneta u njenom predmetu. Ovakva odredba doneta je i u cilju rasterećenja Evropskog suda za ljudska prava, koji se bori sa pretrpanošću predmetima i upravo zbog toga obija da više puta presuđuje u sličnim stvarima. Umesto toga, da bi na neki način ipak uspeo da omogući oštećenim licima da budu obeštećena, sugerisao je državama potpisnicama Konvencije da uvedu ovaj osnov za ponavljanje postupka u svoju legislativu.

Stoga je više od polovine država članica omogućila ponavljanje parničnih postupaka po osnovu isticanja presude Evropskog suda za ljudska prava. Države su naravno imale slobodu propisivanja posebnih uslova koji se odnose na način implementacije i na propisivanje rokova za ovu odredbu.

Ovakvi stavovi u potpunosti su u skladu sa smislom Konvencije. Države potpisnice obavezale su se da će oštećenom licu obezbediti povraćaj u pređašnje stanje – stanje u kome je bilo pre povrede. To proističe iz člana 46. Konvencije prema kome su države članice dužne da poštuju pravnosnažne presude Evropskog suda. Ispunjenje preuzetih obaveza ogleda se i u tome da se spreče budući slučajevi povreda ljudskih prava. Poznato je da Komitet ministara nadgleda izvršenje presuda Evropskog suda, a uz to države članice podnose i izveštaj i u njemu konkretno treba da iznesu da li je država preduzela individualne i opšte mere radi otklanjanja štetnih posledica povrede ljudskih prava.

Dakle, osim isplate pravične naknade, tu se ubraja i preduzimanje mera prevencije da se slične povrede ne bi ponovile i da bi prestalo trajanje nastupelih povreda. Svakako da i sudska praksa treba da se menja u pravcu stavova Evropskog suda, a kako bi to drugačije i bilo moguće ukoliko se ne bi odobravalo ponavljanje postupaka?

Zanimljivo je istaći da je zakonska odredba koja je važila u prethonom Zakonu o parničnom postupku iz 2004. godine, bila mnogo preciznije formulisana. Ona je predviđala da se postupak može ponoviti ako je, po pravnosnažno okončanom postupku pred domaćim sudom, Evropski sud za ljudska prava doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv Srbije. Nejasno je zbog čega je novi zakon zamenio ovu odredbu značajno nejasnijom formulacijom.

Po svemu sudeći, ne bi trebalo da je bila namera zakonodavca da suzi krug slučajeva na koje se odnosi ova odredba. Međutim, na ovaj način se izgubila konkretizacija koja se odnosi na iste ili slične pravne odnose, te se zaključuje da sada stranke moraju pre svega da dokazuju da se zakonska odredba može primeniti na njih.

Prilikom odlučivanja o ponavljanju postupka, domaći sud će pre svega odlučivati o tome da li dozvoljava ponavljanje postupka i tek nakon što donese pozitivnu odluku po ovom pitanju, pristupa sprovođenju ponovljenog postupka. Jedini rok o kome treba voditi računa jeste rok od 60 dana u kome treba podneti predlog za ponavljanje postupka, a koji se računa od dana kada je stranka mogla da upotrebi pravnosnažnu odluku koja je razlog ponavljanja postupka.

Uzimajući u obzir tendenciju porasta obraćanja Evropskom sudu, te jačanja svesti o obaveznosti primene stavova Evropskog suda, za očekivati je da će broj slučajeva koji će se bazirati na ovom zakonskom osnovu povećati u budućnosti. Ipak, ponavljanje postupka po osnovu presude Evropskog suda za ljudska prava je vanredni pravni lek koji zahteva izuzetno poznavanje ljudskih prava, te smatramo da je neophodno da stranku u postupku zastupa advokat za ljudska prava.

[1] Supreme Court Bulletin 3/2011, page 13-26.

[2] V. Boranijašević, Povrede ljudskih prava i osnovnih sloboda kao razlog za ponavljanje parničnog postupka, Zb. Prav. fak. Rij. (1991) v. 32, br. 1, 511-526 (2011), page 515.

Najnovije:

Najnovije:

KONTAKT