Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku

25.
Dec 2016.

Pravo građana na sudsku zaštitu je ne samo Ustavom zagarantovano pravo, već se smatra postulatom savremenog društva. Mogućnost da tražite zaštitu svojih prava pred sudom je supstrat vladavine prava i pravne države, bez koga ovi pojmovi ostaju samo apstrakcija. Međutim, pravo na pristup sudu ostaje obesmišljeno ukoliko sudovi faktički onemogućuju zaštitu prava sudeći dugo, dozvoljavajući odugovlačenje postupka time što tolerišu manipulativnost stranaka u postupku i nepoštovanje procesnih obaveza i rokova. Zbog toga, pravo na suđenje u razumnom roku spada u ljudsko pravo na pravično suđenje, koje je zagarantovano ne samo Ustavom RS, već i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

U Republici Srbiji 1. januara 2016. stupio je na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji u potpunosti uređuje postupak zaštite ovog prava, u slučaju prekomernog trajanja postupka, koji se vodi pred nekim od sudova u Republici Srbiji. Stupanjem na snagu ovog zakona prestale su da važe odredbe Zakona o uređenju sudova, koje su do sada bile u funkciji zaštite ovog prava, kao i stav 2 člana 82 Zakona o Ustavnom sudu. Međutim, postupci za zaštitu prava na suđenje u razmnom roku, pokrenuti pre 1. januara 2016. godine, nastavljaju da se vode po do tada važećim pravilima, a novi zahtevi, od 1. januara 2016. godine, u svim neokončanim sudskim postupcima, po pravilima novog zakona.

Prema ranije važećim odredbama Zakona o uređenju sudova, do okončanja postupka, u kom smatra da joj je povređeno pravo, stranka je mogla neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i istovremeno sa njim i zahtev za naknadu za povredu tog prava. Na osnovu podnetog zahteva, u slučaju njegove osnovanosti, neposredno viši sud bi odredio rok u kome se ima okončati postupak i eventualnu naknadu za povredu prava.

Takođe, kao pravo izričito zagarantovano u Ustavu, pravo na suđenje u razumnom roku se, do donošenja važećeg Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, štitilo i podnošenjem ustavne žalbe, nakon okončanja postupka u kome je povređeno ovo pravo i to, prema navedenoj odredbi Zakona o Ustavnom sudu, bez obaveze iscrpljivanja drugih pravnih lekova.

Nosioci prava

Pravo na suđenje u razumnom roku uživa svaka stranka u sudskom postupku, parničnom i vanparničnom, uključujući i izvršni postupak, dok, kao oštećeni, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac u krivičnom postupku, pravo na pokretanje postupka za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku uživaju samo ako su u krivičnom postupku istakli i imovinskopravni zahtev.

Pravni lek i odlučivanje

Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku predviđa prigovor radi ubrzanja postupka kao sredstvo zaštite. Prigovor se može podneti do okončanja postupka.

Prigovor se podnosi sudu pred kojim se vodi postupak u kom je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. O njemu, po pravilu, odlučuje predsednik suda. Predsednik suda je obavezan da o podnetom prigovoru odluči u roku od 2 meseca. Određivanje ovog roka je znatna prednost u odnosu na norme koje su ranije bile u funkciji zaštite ovog prava, s obzirom na to da su one samo deklarativno propisivale hitnost ovog postupka, bez određenja roka za odlučivanje.

Ukoliko je prigovor osnovan, predsednik suda će doneti rešenje kojim utvrđuje povredu postupka od strane suda i kojim će naložiti postupajućem sudiji da u roku od 15 dana, do najkasnije 4 meseca, preduzme procesne radnje, koje će delotvorno ubrzati postupak. U zavisnosti od okolnosti, rešenjem kojim je usvojen prigovor, može se odrediti prvenstvo u odlučivanju o predmetu u kom je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku ili se može odrediti da u predmetu postupa drugi sudija.

Ako sudski postupak nerazumno dugo traje zbog postupanja tužilaštva, neposredno viši javni tužilac će, po donošenju rešenja od strane predsednika suda, naložiti javnom tužiocu da u roku od 15 dana do 4 meseca preduzme radnje koje će delotvorno ubrzati postupak.

Povodom istog postupka, novi prigovor može se podneti po proteku roka od 4 meseca od dana kada je prigovor odbijen, a ako je podneta žalba zbog odbijajućeg rešenja, novi prigovor se podnosi po proteku 4 meseca od donošenja odluke po žalbi kojom se to rešenje potvrđuje.

Ukoliko je doneto rešenje o usvajanju prigovora, ista stranka novi prigovor može podneti po proteku 5 meseci od usvajanja prethodnog prigovora ili odmah po proteku roka u kom je sudija, ili javni tužilac, bio dužan da preduzme radnje za delotvorno ubrzanje postupka na koje ga je uputio predsednik suda, odnosno viši javni tužilac.

Ova ograničenja ne važe u postupku u kome su predloženi ili određeni pritvor, privremena mera u izvršnom postupku i u postupku protiv maloletnika.

Stranka čiji su prigovor ili žalba odbačeni može odmah podneti novi prigovor.

Merila za odlučivanje o povredi prava

Prilikom odlučivanja o prigovoru Sud zauzima stav o postojanju povrede ovog prava uzimajući u obzir sve kriterijume i činjenice koje se tiču konkternog postupka, složenost činjeničnih i pravnih pitanja i karakter postupka, postupanje organa i stranaka, poštovanje procesnih rokova, kao i eventualnu hitnost. Na vrhu lestvice prioriteta nalaze se radni sporovi, naknada štete kod koje postoji smrtna posledica, naročitio ako je štetnik država, tj. javno preduzeće, pritvorski predmeti, porodična pitanja.

Ono što je važno, to je da se u vreme računanja razumnog roka, za postupak u kome se traži zaštita, uzima i vreme trajanja postupka pred organima uprave, kao i vreme trajanja postupka pred tužilaštvom, koji je prethodio postupku u kome se traži zaštita prava. Ovo shvatanje proizilazi direktno iz odredbi zakona, pravila o tumačenju, kao i iz stavova Evropskog suda za ljudska prava, u skladu sa čijim tumačenjima je razvijena i praksa Ustavnog suda Republike Srbije.

Značajno je znati da, s obzirom na cilj ovog postupka, zakon određuje ono što je smisleno, a to je da se, u postupcima u kojima stranka traži zaštitu prava na suđenje u razmnom roku, ne plaća sudska taksa.

Žalba

Ako predsednik suda ne odluči po prigovoru u roku od 2 meseca ili ako odbije prigovor, stranka će imati pravo da podnese žalbu. Žalba se podnosi predsediku suda, koji je odlučivao po prigovoru, a on je potom, zajedno sa spisima predmeta, dostavlja predsedniku neposredno višeg suda. Takođe, žalba se može podneti i ukoliko u rešenju nije doneto obavezno uputstvo za postupajućeg sudiju ili javnog tužioca ili ukoliko po datom uputstvu oni nisu reagovali.

Žalba mora biti podneta do pravnosnažnog okončanja postupka povodom kog je podnesen prigovor, a rok za žalbu je 8 dana od prijema rešenja ili proteka roka kada je rešenje trebalo biti doneto ili radnja na koju upućuje rešenje trebala biti preduzeta. Odluka o žalbi se donosi u roku od 30 dana od podnošenja žalbe.

Zahtev za pravično zadovoljenje

Osim što je cilj zakonodavca bio da donošenjem ovog zakona omogući strankama ubrzanje sudskog postupka, na osnovu odredbi ovog zakona, pojedine stranke stiču i pravo na pravično zadovoljenje zbog odugovlačenja postupka.

Zahtev za pravično zadovoljenje se može podneti ukoliko sud utvrdi postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stranka ovim zahtevom može tražiti: isplatu novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja je stranci izazvana ovom povredom, objavljivanje pismene izjave Državnog pravobranilaštva kojom se utvrđuje da je stranci bilo povređeno pravo na suđenje u razmnom roku i objavljivanje presude kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Novčano zadovoljenje i njegova visina zavise od okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, a kreću se u rasponu koji propisuje zakon, a to je da se može dosuditi iznos od 300 do 3.000 evra. Ovo zakonsko ograničenja ne predstavlja novinu što se tiče dosuđivanog iznosa pravičnog zadovoljenja u praksi Ustavnog suda, s obzirom na to da je najčešće dosuđivani iznos bio u proseku 500 evra. Takođe, i praksa Evropskog suda za ljudska prava pokazuje da taj sud dosuđuje u iznosu od 1.500 do 3.000 evra za postupke koji traju oko 6 godina. Stoga, novi zakon nije doneo veliku promenu u tom smislu, uzevši u obzir da je svakako smisao zaštite ovog prava ubrzanje postupka, a ne, prvenstveno, dosuđenje novčanog iznosa apsolutno srazmernog povredi.

Zahtevom za pravično zadovoljenje stranka se može, u roku od šest meseci od sticanja prava na podnošenje zahteva, obratiti Državnom pravobranilaštvu radi poravnanja u vidu objavljivanja izjave Državnog pravobranilaštva kojom se utvrđuje da je stranci bilo povređeno pravo ili sa zahtevom za isplatu novčanog obeštećenja. Ukoliko stranka ne podnese ovakav predlog za poravnanje ili ukoliko takvo poravnanje ne uspe, stranka, u roku od godinu dana od kada je stekla pravo, može pravično zadovoljenje da zahteva tužbom protiv Republike Srbije.

Pored pravičnog zadovoljenja, u istom roku, stranka može da podnese i tužbu za naknadu imovinske štete protiv Republike Srbije, po pravilima Zakona o obligacionim odnosima, ako je takva šteta nastala usled povrede prava na suđenje u razumnom roku.

zakon o zastiti prava na sudjenje u razumnom roku

Potencijalni problemi u novom zakonu

Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u članu 1 navodi da pravo na zaštitu uključuje i istragu, koju u krivičnom postupku vodi javni tužilac. Međutim, ono što brine je to da se ova zaštita ne odnosi na postupke inicirane kod javnog tuilaštva, u kojima postoje ili su postojale predistražne radnje, ukoliko nakon toga ne bude pokrenut krivični postupak. Da li je ovo bila namera zakonodavca ili slučajan propust nije jasno iz odredbi zakona, jer on ovu procesnu sitaciju uopšte ne pominje. O ovome, takođe, nije diskutovano ni u jednom komentaru zakona koji je do sada objavljen.

Zakon u ovom smislu nije zaštitio pravo građana koji trpe prekomerno odugovlačenje postupka od strane organa istrage, a nikada ne dobiju priliku da pokrenu sudski postupak i ostvare zaštitu prava u bilo kom, a kamoli u razumom roku. Na primer: oštećenom nije dato nikakvo pravno sredstvo u slučaju kada tužilaštvo vodi predistražni postupak neopravdano dugo i kada bi se po svim do sada utvrđenim kriterijumima smatralo da je povređeno pravo na pravično suđenje. Donošenjem ovakvih normi, zakonodavac direktno stvara pravni vakuum u kome zauvek ostaju zahtevi krivičnopravne materije o kojima nikad ne bude rešeno.

Takođe, zaštitu prava na suđenje u razumnom roku nema ni oštećeni u krivičnom postupku ukoliko nije istakao imovinskopravni zahtev. Ovakva odredba je, smatramo, kao i u prethodno pomenutom primeru, nepravična i suprotna svrsi ovog pravnog sredstva. Kada se ima u vidu to da se u ovoj vrsti postupka radi o najosetljivijim pitanjima i da ti postupci traže najbrže i najpravičnije zadovoljenje (ako bismo uopšte smeli porediti sudske postupke i zaštitu prava na ovaj način), uskraćivanje oštećenom zaštite prava na suđenje u razumnom roku čini se apsurdnim. S druge strane, iznenađuje što, u istoj situaciji, okrivljeni imaju mogućnost da traže zaštitu prava na suđenje u razumom roku, iako je to sredstvo koje bi okrivljeni ređe koristili, s obzirom na to da vrlo često, a naročito kada su u pitanju lakša krivična dela, odugovlačenje postupka ide u korist okrivljenom, radi zastare dela.

Smatramo da nije bilo potrebe da se na ovakav način obesmisli zaštita prava na suđenje u razumnom roku. Stoga, ne vidi se smetnja u tome da doneti zakon predvidi da u slučajevima kada u krivičnom postupku ne postoji imovinskopravni zahtev oštećenog može da se utvrdi povreda prava i odredi ubrzanje postupka, a da eventualno samo ne postoji mogućnost za pravično zadovoljenje, umesto da se u potpunosti u ovim slučajevima onemogući zaštita prava.

Za razliku od prethodnog zakonskog rešenja, u delu koji uređuje, ovaj zakon precizno i potpuno uređuje proceduru postupanja u vezi sa zaštitom prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, to što zakon ne reguliše veliki broj postojećih pitanja predstavlja veću opasnost od prethodnih zakonskih rešenja, koja su se bavila zaštitom ovog prava uopšteno. Pravilima tumačenja ovakvih zakonskih rešenja, strepimo da se može zaključiti da primeri koje zakon ne spominje ne stiču nikakvu zaštitu u vezi sa postupanjem u razumnom roku.

Ono što stvara sumnju u adekvatnost ostvarivanja zaštite ovog prava je činjenica da se prigovor za ubrzanje postupka podnosi istom sudu koji u njemu postupa! Ovakvo normiranje se svodi na poslovicu „kadija te tuži, kadija ti sudi”, s tom malom izmenom pozicija u „kadiju tužim, kadija mi sudi”. U predmetima u kojima tražimo zaštitu prava na pravično suđenje, tražimo je od postupajućeg suda. Prema novom zakonskom rešenju postupajući sud, tj. njegov predsednik, bi trebao da donese odluku o tome da je povredio pravo stranke na suđenje u razumnom roku i da joj eventualno isplati pravičnu naknadu. Kakve bi posledice to imalo za ugled postupajućeg suda i predsednika tog suda koji njime upravlja. Da li se verovatnijim čini donošenje ovakve odluke ili je verovatnije da će, odlučujući po svojoj slobodnoj oceni, predsednik suda naći da još uvek nisu ispunjeni uslovi za povredu prava na suđenje u razumnom roku, odbiti prigovor i neformalnim putem naložiti postupajućem sudiji da u što kraćem roku okonča postupak.

U ovako postavljenoj proceduri ostaje nam da se uzdamo u adekvatnost žalbenog postupka i to da, iako je novim zakonom stavljen van snage stav 2 člana 82 Zakona o Ustavnom sudu, stranka i dalje ima pravo na podnošenje ustavne žalbe ali sada u skladu sa opštim pravilima predviđenim u tom zakonu. Ovakvo rešenje će svakako ubrzati postupak odlučivanja po ustavnoj žalbi, s obzirom da će o nekim povredama prethodno već odlučiti drugi sudovi.

Zaključak

Nakon stupanja na snagu ovog zakona, ostaje pitanje da li će zakon, uz sva pitanja na koje nam nije dao odgovor, uspeti da ispuni svoju svrhu proklamovanu u stavu 1 člana 2. Dalje, kakvi će zapravo biti uslovi za uspeh u postupku, pokazaće nam najbolje sudska praksa koja će tek uslediti. Imajuci u vidu dosadašnju sudsku praksu po novom zakonu, ono što brine je da je većina dostupnih odluka odbijajućeg karaktera, dok je sud usvajao one prigovore gde je povreda očigledna i ni malo ne zavisi od subjektive procene.

Imajući u vidu sve izloženo, nije jednostavno opredeliti celokupnu ocenu novog Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Zakon, u delu koji uređuje, ne donosi znatne promene. Procesni deo uređen je u potpunosti i formalno mu se tu ne može naći zamerka. Međutim, suštinski, smatramo da se protivi svakoj logici da subjekt na čiji rad prigovaramo je onaj koji o tom prigovoru odlučuje. O celishodnosti takvog rešenja govori i podatak da su sudovi, od početka važenja novog zakona do sada, veoma strogi po pitanju usvajanja prigovora stranaka. U drugom delu, u kom se zakon bavi pravičnim zadovoljenjem, uloga i način zadovoljnja su ostali maltene nepromenjeni.

Najvećim propustom smatramo to što je zakon ostao nem na neke situacije u kojima postoji očigledna povreda prava na pravično suđenje, odnosno prava na suđenje u razumnom roku i da se delimičnim normiranjem samo šteti pravnom sistemu i efikasnosti pravne zaštite. Kada bi se upustilo u tumačenje takvog zakonodavstva, moglo bi se zaključiti da se u situacijama, koje zakon ne uređuje, zaštita ni ne predviđa, a takav rezultat bi direktno ugrozio ljudska prava građana zagarantovana Ustavom. Osim toga, isključiti takve situacije iz opsega pravne zaštite bilo bi i brzopleto, nemarno i narušavalo bi uspostavljeni pravni sistem.

Ovakav propust drastično narušava objektivnu ocenu ovog zakona, a da li će sudovi ipak primenjujući Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, uspeti da ostvare cilj propisanih normi i prevaziđu nerazrešene probleme, ostaje da vidimo.