HIPERLINKOVANJE I INLAJN FREJMING – KADA JESU, A KADA NISU POVREDA INTELEKTUALNE SVOJINE?

11.
Mar 2022.

hiperlink

Moglo bi se reći da danas čovek vredi onoliko koliko je informisan – informacija je postala ključni resurs u modernom društvu.

Internet nam omogućava da budemo u toku sa dešavanjima i da lako i brzo pristupimo najrazličitijim sadržajima – kako zabavnim tako i edukativnim. Sve što je potrebno je jedan klik. Hiperlinkovi postavljeni na web stranicama omogućavaju posetiocima tih stranica direktan pristup sadržajima koji se nalaze negde drugde na internetu. Zbog toga možemo reći da hiperlinkovi tkaju mrežu interneta. Međutim, pitanje dozvoljenosti upotrebe hiperlinkova i drugih metoda „linkovanja“ sadržaja, poput inline frejminga, već godinama izazivaju rasprave među stručnjacima u oblasti zaštite prava intelektualne svojine u digitalnom okruženju. Ova pitanja su se postavila i u nekoliko slučajeva pred Sudom pravde Evropske unije. Zbog značaja upotrebe linkova za normalno funkcionisanje interneta, kao i zbog neizvesnosti koja jednim delom i dalje postoji u ovoj oblasti, odlučili smo da temi linkovanja posvetimo posebnu pažnju.

Činjenica je da danas više vodimo računa o tome odakle sadržaj kome pristupamo potiče, ko je sadržaj kreirao, kao i ko ga je podelio. Međutim, malo je onih koji obraćaju pažnju na to da li je sadržaj kome pristupaju zaštićen, da li predstavlja nečije autorsko delo, kao i da li je za deljenje takvog sadržaja postojala dozvola autora. Često ove informacije nisu dostupne korisnicima sajtova, niti postoji način za običnog posetioca da ih sazna.

Pristup neovlašćeno postavljenom sadržaju najčešće vas neće izložiti pravnim posledicama. Međutim, deljenje ovakvih sadržaja, uključujući i njihovo frejmovanje, može da bude osnov ne samo građanskopravne, već i krivične odgovornosti.

Za razliku od običnog korisnika interneta, za pravna lica koja upravljaju određenim web stranicama kriterijumi odgovornosti su mnogo stroži. Poseban problem predstavlja nezakonito deljenje sadržaja od strane posećenijih medijskih portala.

U ovom tekstu govorićemo o tome šta jeste, a šta nije povreda prava autora učinjena hiperlinkovanjem i inline frejmovanjem zaštićenog sadržaja. Za te potrebe, poslužićemo se primerom holandskog „Playboy“ foto-modela.

Za početak – šta je hiperlink?

hiperlink

Svi ih koristimo, viđamo ih na gotovo svakoj web stranici, a da li znamo šta su?

Hiperlink je instrukcija pretraživaču koja omogućava direktno povezivanje sa drugom web stranicom ili čak nekim elementom na toj stranici (fotografijom, video snimkom i sl). Web dokument koji sadrži hiperlink naziva se „sidro“, a dokument na koji hiperlink upućuje „meta“.

„Linkovanje“, odnosno povezivanje sadržaja sa različitih stranica može da se izvede na više načina. „Simple link“[1], ili običan link, sadrži samo URL adresu dokumenta na koji se upućuje. Običan link je najčešće obeležen drugom bojom u odnosu na ostatak teksta (npr. plavom), i posetiocu stranice je jasno da se linkom upućuje na drugu lokaciju na internetu, a poznato mu je i na koju lokaciju se upućuje. Klikom na ovaj link, stranica na koju se upućuje otvara se u novom prozoru pretraživača ili u okviru istog prozora na kome je postavljen običan link.

Pored običnog linka, često se koristi i „deep link“[2]. Klikom na deep link ostvaruje se pristup drugoj stranici ili nekom elementu na toj stranici (ovde se obično radi o delovima teksta, fotografijama ili video snimcima), pri čemu se zaobilazi homepage sajta kom se pristupa. I kod deep linka korisnik zna da ostvaruje pristup drugoj lokaciji na internetu, budući da je link vidljiv i da po pravilu sadrži URL adresu sa nazivom drugog sajta.

Za razliku od prethodna dva modela, „inline“ linkovanje ili „hotlinking“[3] predstavlja oblik povezivanja sadržaja na internetu koji ne daje mogućnost korisniku da se upozna sa time na kojoj lokaciji se sadržaj kom pristupa nalazi. Korisniku deluje da je sadržaj (npr. fotografija) integralni deo stranice kojoj pristupa.

Svaka od ovih tehnika ima nemerljiv značaj za funkcionisanje interneta. Na prvom mestu, korišćenje hiperlinkova u tekstu dokumenta omogućava brz i direktan pristup sadržajima za koje je korisnik zainteresovan. Ovo skraćuje vreme potrebno za istraživanje neke teme i značajno ubrzava protok informacija. Sa druge strane, sadržaj jedne stranice biva obogaćen, postaje korisniji i zanimljiviji.

Gde nastaje problem?

Tekstovi, fotografije, video snimci i audio zapisi kojima pristupamo na internetu imaju svog autora (nekada i producenta, interpretatora i sl, koji takođe imaju prava na sadržaju). Autor je jedini koji ima ovlašćenje da objavi svoje delo, kao i da ga javno saopšti, osim ako nije preneo svoje pravo na javno saopštavanje nekom drugom licu – nosiocu prava. Između pojma objavljivanja i pojma javnog saopštavanja dela postoji razlika – delo može biti objavljeno samo jednom – onda kada je prvi put „otkriveno“ javnosti. Sa javnim saopštavanjem situacija je malo drugačija.

Kada je hiperlinkovanje dozvoljeno?

hyperlink

Da bismo dali odgovor na ovo pitanje moramo prvo odgovoriti na to šta se podrazumeva pod javnim saopštavanjem dela, a posebno javnim saopštavanjem dela na internetu.

Praksa Evropskog suda pravde izražava stav da se radnja javnog saopštavanja dela mora posmatrati sa dva aspekta – sa aspekta same radnje, i to u kontekstu tehničkog sredstva koje je korišćeno za preduzimanje te radnje, i sa aspekta javnosti te radnje.[4]

U poznatom predmetu Svensson[5], Sud pravde Evropske unije zauzeo je stav da radnja saopštavanja dela na internetu koja se tiče istog dela koje je inicijalno saopšteno na internetu (a samim tim i korišćenjem istog tehničkog sredstva) mora biti namenjena „novoj javnosti“, odnosno krugu lica koje nosilac autorskog prava nije imao u vidu prilikom inicijalnog saopštavanja.

Isto tako, ukoliko je radnja učinjena korišćenjem drugog tehničkog sredstva u odnosu na ono sredstvo koje je autor inicijalno koristio, smatraće se da je izvršena radnja saopštavanja dela. To znači da, ukoliko je autor saopštio delo putem interneta, a drugo lice na svojoj stranici postavi hiperlink kojim upućuje na to delo, neće postojati upotreba novog tehničkog sredstva. Delo je inicijalno saopšteno korišćenjem računara i interneta, što čini i lice koje deli hiperlink.

Sa druge strane, ukoliko je autor objavio roman, a nije ga saopštio na internetu, pa drugo lice roman skenira i postavi ga na svojoj stranici, smatraće se da je došlo do upotrebe novog tehničkog sredstva, a samim i da je izvršena radnja saopštavanja.

Dakle, bez nove javnosti, ili bez korišćenja novog tehničkog sredstva, ne može se govoriti o radnji javnog saopštavanja dela.

U pogledu kriterijuma javnosti, postavlja se pitanje koga je autor imao u vidu prilikom inicijalnog saopštavanja. Ako je autor delo saopštio na internetu, npr. na sajtu „YouTube“, ili na svom nalogu na nekoj društvenoj mreži koji je otvoren za javnost i kome pristup nije ograničen – smatraće se da je autor saopštio delo svim korisnicima interneta. Nije bitno da li će svaki korisnik želeti da se upozna sa delom ili da li će uopšte imati informaciju da mu je delo dostupno. Ono što se ceni je mogućnost da korisnik bez ograničenja pristupi primerku dela.

Suprotno tome, ukoliko je autor delo saopštio na sajtu koji, primera radi, primenjuje određene mere zaštite, pa mu mogu pristupiti samo lica koja plate mesečnu naknadu, smatraće se da je delo namenjeno samo tim licima, odnosno da je samo njima saopšteno. Ovo je često slučaj sa poznatim svetskim medijskim portalima koji zahtevaju plaćanje mesečne pretplate za pristup objavljenim sadržajima.

Dakle, ukoliko hiperlink upućuje na delo koje je već bez ograničenja dostupno svim korisnicima interneta, smatraće se da nema povrede autorskog prava, čak i kada autor ovu radnju nije prethodno dozvolio.

Šta ako autor nikada nije objavio delo?

Ovde se situacija komplikuje.

Kriterijumi koje smo prethodno naveli primenjuju se pod pretpostavkom da je autor sam saopštio delo na internetu Međutim, čest je slučaj da neko drugo lice bez dozvole autora koristi zaštićeni sadržaj tako što ga postavlja na raznim lokacijama na internetu bez ograničenja pristupa.

Upravo ovo se desilo kada je holandski izdavač „GS Media“ na svom sajtu „GeenStijl“ postavio hiperlink koji je vodio do sajta „Filefactory“. Na sajtu „Filefactory“ korisnici su mogli da preuzmu 11 fajlova sa neobjavljenim fotografijama „Playboy“ foto-modela i rijaliti učesnice.[6]

Kako to obično biva, izdavač magazina „Playboy“, fotograf i foto-model su podneli tužbu protiv „GS Media“. Ono što je usledilo je postupak čiji se ishod sa nestrpljenjem iščekivao.

Holandski sud pred kojim je proces pokrenut obratio se Sudu pravde Evropske unije sa pitanjem u vezi tumačenja pojma javnog saopštavanja dela. Pitanje se odnosilo na značaj činjenice da autor nikada, na bilo koji način nije objavio delo koje je treće lice saopštilo.

Stav koji je Sud pravde zauzeo je i danas, nekoliko godina po objavljivanju odluke, kontroverzan. Naime, Sud je našao da je za postojanje radnje javnog saopštavanja dela korišćenjem hiperlinka bitno da li je radnja učinjena sa ciljem sticanja imovinske koristi. Ovo pod pretpostavkom da je delo saopštilo neovlašćeno lice, a ne autor. Prilikom donošenja odluke, sud se vodio sledećim kriterijumima:

Na prvom mestu, sud je cenio ulogu korisnika (GS Media) i prirodu njegove intervencije u kontekstu postojanja namere, koja obuhvata i svest o tome da svojom radnjom čini dostupnim zaštićeni sadržaj drugim korisnicima, pri čemu ti korisnici u odsustvu njegove intervencije ne bi bili u mogućnosti da ostvare pristup delu.

Drugi kriterijum, kriterijum javnosti radnje saopštavanja, sud interpretira kao mogućnost da neodređeni broj korisnika pristupi sadržaju, što obično podrazumeva veliki broj lica. U ovom kontekstu, sud se ponovo poziva na već ustanovljeni kriterijum „novog tehničkog sredstva“, drugačijeg od onoga koje je prvobitno korišćeno, radi saopštavanja predmeta zaštite, kao uslova za postojanje radnje javnog saopštavanja.

Na trećem mestu, sud nalazi da je u konkretnom sporu od značaja i činjenica da je saopštavanje učinjeno sa ciljem ostvarivanja profita, te da bi odgovor na pitanje da li je došlo do radnje javnog saopštavanja dela koje je već javno dostupno na internetu bez ograničenja (i bez dozvole autora!) zavisio od toga da li je korisnik postupao sa namerom da stekne profit deljenjem sadržaja.

Sud zaključuje da, kada je hiperlink koji upućuje na primerak autorskog dela postavljen sa ciljem ostvarivanja dobiti, postoji pretpostavka da je osoba koja je postavila takav link prethodno izvršila potrebne provere kako bi osigurala da predmetno delo nije ilegalno objavljeno na sajtu do koga hiperlink vodi. Iz tog razloga, postoji dalja pretpostavka da je postavljanje linka izvršeno sa znanjem da link vodi do zaštićenog sadržaja, kao i prihvatanje mogućnosti da je potrebna saglasnost za deljenje tog sadržaja izostala, odnosno da je sadržaj podeljen ilegalno.

Dakle, ako hoćete da zaradite deljenjem tuđeg sadržaja, pretpostavlja se da ste znali da je taj sadržaj nezakonito saopšten. To znači da suprotna strana ne mora da dokazuje vašu nesavesnost. Mnogo značajnije, od vaše savesnosti zavisi da li je do povrede prava autora došlo. Prilično nezahvalna pozicija, zar ne?

Inline framing – još jedno sporno mesto

inline framing

Koliko ste puta na kraju nekog članka na internetu videli mali prozor u kome se prikazuje video sadržaj? Na ovaj način se u okvire jedne web stranice uključuju ranije zabeleženi intervjui, snimci različitih dešavanja, proslava, gala događaji kojima su prisustvovale poznate ličnosti, najnoviji muzički spotovi. Neretko se dešava da administratori sajta frejmuju i sadržaje koji su zaštićeni autorskim pravom ili nekim drugim srodnim pravom trećeg lica (npr. pravom interpretatora, proizvođača fonograma i sl).

Tehnika frejminga koja je podrazumevala podelu ekrana na nekoliko segmenata („frejmova“) uveliko je prevaziđena. Danas ju je zamenio „inline framing“ – metod koji podrazumeva neposredno ugrađivanje spoljnih sadržaja u okvire web stranice.

Kao i kod hiperlinkovanja, dozvoljenost deljenja sadržaja na ovaj način je sporna. Novija praksa na ovu temu prilično je oskudna, što obeshrabruje, imajući u vidu učestalu primenu ovog metoda.

U postupku BestWater International[7] pred Sudom pravde Evropske unije postavilo se pitanje da li linkovanje sadržaja koji je dostupan na jednom sajtu korišćenjem tehnike frejminga predstavlja radnju javnog saopštavanja dela, čak i ukoliko nisu zadovoljeni kriterijumi nove javnosti i upotrebe novog tehničkog sredstva. Do spora je došlo kada su tuženi koristeći tehniku frejminga ugradili zaštićeni sadržaj – dvominutni video tužioca u okvire svojih veb stranica, tako da je posetiocima njihovih sajtova delovalo kao da su oni kreirali sadržaj. Ono što su posetioci zapravo videli kada bi pristupili sajtovima tuženih jeste sadržaj koji se nalazio na sajtu „YouTube“, a koji je, po rečima tužioca, na ovaj sajt postavljen bez njegove dozvole.

U svojoj odluci sud navodi da sama činjenica da je zaštićeni sadržaj koji je bez ograničenja dostupan na jednoj internet stranici inkorporisan u okvire druge stranice korišćenjem tehnike frejminga ne vodi zaključku da je u pitanju radnja javnog saopštavanja dela. Sud se i ovde poziva na kriterijume nove javnosti i upotrebe novog tehničkog sredstva.

U novijoj presudi[8] u postupku VG Bild-Kunst protiv Stiftung Preußischer Kulturbesitz, sud je našao da, ukoliko je embedovanje (frejmovanje) zaštićenog sadržaja takvo da se njime zaobilaze mere koje je nosilac autorskog prava uveo radi sprečavanja frejmovanja, postoji radnja javnog saopštavanja zaštićenog sadržaja.

Dakle, stav je suda da povreda prava autora postoji ako drugo lice frejmuje sadržaj dostupan na nekoj stranici na internetu, čak i ako nisu zadovoljeni kriterijumi nove javnosti i novog tehničkog sredstva, pod uslovom da se time zaobilaze mere zaštite koje su inicijalno za cilj imale sprečavanje frejmovanja.

Nakon ovog izlaganja, logično se postavlja pitanje zbog čega se u praksi javljaju sporovi povodom tehničkih postupaka koje svakodnevno koristimo, ne dovodeći u pitanje njihovu legalnost. Ni na nivou Evropske unije, a ni u našoj državi, ne postoji zakonska regulativa koja bi neposredno uredila pitanje dozvoljenosti frejminga u kontekstu autorskopravne zaštite i uslove pod kojima se ovaj metod može koristiti.

Sa jedne strane, ulinkovani i frejmovani sadržaji predstavljaju sastavni deo svakodnevnog korisničkog iskustva na internetu. Moglo bi se reći da bi funkcionisanje web-a bilo ugroženo ukoliko bi se značajno ograničila mogućnost korišćenja linkova, a brzina pristupa informacijama zasigurno bi trpela. Sa druge strane, mora se voditi računa i o pravima i zaštićenim interesima autora i nosilaca srodnih prava. Zakonodavac je taj koji ovde treba da ima poslednju reč, budući da i sa jedne i sa druge strane postoji opravdan interes za rešavanjem predmetnih pitanja.

Naknada štete i uklanjanje sadržaja

Autorima, kao i interpretatorima i nekim drugim kategorijama stvaralaca domaći propisi pružaju mogućnost da svoja prava zaštite sudskim putem. Po pravilu, češće će se zaštitna potreba odnositi na radnje preduzete na internetu, nego na neki drugi oblik nezakonitog postupanja. Sudovi su ovde u nezavidnoj poziciji jer zakon ostavlja dosta prostora za tumačenje.

Kao i na nivou Evropske unije, i kod nas autori imaju isključivo pravo da objave svoje delo i da ga kasnije čine dostupnim javnosti na način na koji odaberu. Ovo uključuje i javno saopštavanje putem interneta. Dakle, autor ima pravo da drugome zabrani bilo koji vid upotrebe dela, uključujući činjenje dela dostupnim javnosti na internetu.

Stvaraoci čija su prava ugrožena mogu tražiti zaštitu na sudu. Ova zaštita, između ostalog, podrazumeva mogućnost da sud autoru dosudi novčanu naknadu, da zabrani drugome da ubuduće na isti način povređuje prava autora ili da mu naloži da ukloni zaštićeni sadržaj.

Sudbina linkovanja – korak napred, dva nazad

hyperlink

Pored svih mogućnosti koje nam danas nudi, ne možemo zanemariti činjenicu da je internet postao stecište najrazličitijih protivzakonitih radnji. Varamo se da ono što se desi „u klaudu“ tu i ostaje. Dokaz za to su brojni sudski postupci proistekli iz radnji preduzetih online.

Linkovanje, iako potrebno, može predstavljati opasnost za osobu koja se njime služi. Dakle, za većinu. Zato je bitno iskoristiti ono što internet nudi – a to je pregršt informacija, i postupati u skladu sa novim saznanjima koja smo stekli. Na ovaj način mogli bismo da izbegnemo učešće u komplikovanim, dugim, neprijatnim i skupim sudskim postupcima.

Što se pravnih aspekata korišćenja hiperlinka i inline frejma tiče pitanje uslova i dozvoljenosti njihove upotrebe rešavaće se, nažalost, na sudu. Tako je danas, a verujemo da će tako ostati i u bliskoj budućnosti.

Zahtevi društva u kome živimo nalažu da oba ova pitanja budu razmotrena od strane zakonodavca. Zadatak svakako nije lak – potrebno je pomiriti dve strane – i obe su u pravu.

Autori i izvođači imaju pravo na zaštitu, ali ta zaštita ne bi smela značajno da ograniči slobodu protoka informacija, slobodu govora i pravo na javno informisanje.

Svi ostali imaju pravo na slobodan pristup internetu, a time i na razmenu informacija.

Sudske odluke lelujaju između ova dva polariteta. Ostaje nam da se nadamo da će makar na evropskom nivou doći do intervencije zakonodavca radi preciznog uređivanja spornih pitanja, na način prilagođen zahtevima digitalnog okruženja, a time i do uspostavljanja kakve-takve izvesnosti.

Do tada – pazite šta delite.

[1] Izvor: https://techterms.com/definition/link
[2] Izvor: https://www.techopedia.com/definition/23356/deep-linking
[3] Izvor: https://www.techopedia.com/definition/7606/hotlinking
[4] Za više informacija možete pročitati odluke u postupcima vođenim pred Sudom pravde Evropske unije Svensson and Others (C-466/12) ili BestWater (C-348/13)
[5] Tekst presude dostupan je na stranici: https://curia.europa.eu/juris/liste.jsf?num=C-466/12
[6] Tekst presude dostupan je na stranici: https://curia.europa.eu/juris/liste.jsf?num=C-160/15
[7] Tekst presude dostupan je na francuskom i nemačkom jeziku na stranici: https://curia.europa.eu/juris/liste.jsf?num=C-348/13; analizu postupka na engleskom jeziku možete pronaći na stranici: https://globalfreedomofexpression.columbia.edu/cases/bestwater-international-gmbh-v-mebes/
[8] Tekst presude dostupan je na stranici: https://curia.europa.eu/juris/liste.jsf?num=C-392/19

Najnovije:

NEWSLETTER

Budite u toku sa najvažnijim informacijama