Permanentni razvoj tehnologije i sveobuhvatno uključivanje u svaki aspekt ljudskog života, nametnuli su i potrebu pravnog regulisanja date oblasti. Sama situacija sa pandemijskom krizom COVID-19 virusa dovela je do maksimalne digitalizacije svih oblasti koje do sada nismo mogli da zamislimo da se obavljaju online, kao što je i trgovina novcem putem različitih platformi. Da, pogodili ste, reč je o kupovini, prodaji, razmeni kriptovaluta i naša država je jedna od prvih koja se trudi da donošenjem adekvatnog zakona uredi do sada poprilično maglovitu i nedefinisanu oblast. Upravo iz tog razloga, posvećujemo pažnju inovacijama koje donosi budući Zakon o digitalnoj imovini koji je trenutno u fazi Nacrta. Nacrt je usvojila Vlada krajem novembra i sada treba da se nađe u skupštinskoj proceduri. Prema tome, sve su prilike da će Srbija dobiti ovaj regulatorni okvir kao jedna od prvih država u svetu.
Cilj donošenja ovog zakona jeste da se sa aspekta prava reguliše pojam i značaj digitalne imovine, čiji postulat predstavljaju digitalni tokeni. Prvenstveno, kako to naša ministarstva i pravnici koji su sačinjavali ovaj Nacrt smatraju, da se olakša funkcionisanje privrednih subjekata, te da im se omogući da nesmetano trguju na online platformama kao i da ostvaruju profit datim radnjama.
Veoma značajna misao, koja se može primetiti već u uvodnim odredbama, jeste da zakonodavac nastoji da definiše šta je to digitalna imovina te da nam je izuzetno značajna u toj meri da je preduzet korak donošenja lex specialis-a u datoj oblasti. Digitalna imovina zapravo jeste roba, elektronski zapis vrednosti, kao što je i u tradicionalnom smislu shvaćen novac, kojim može da se manevriše i trguje na uređenom tržištu, samo u datom slučaju, u virtuelnom svetu. Naime, svi ovi digitalni zapisi vrednosti ne uključuju u sebi samo određenu kategoriju, kao što su elektronski novac i akcije. Ono što je veoma značajno i predstavlja zaista napredak u našem pravnom sistemu jeste da je ovo prvi korak ka usklađivanju faktičkog sa pravnim stanjem. Investicioni tokeni (generalno posmatrano kriptovalute) već dugi broj godina zamenjuju tradicionalne finansijske instrumente koji su pogodni za investicije.
Sam postupak izdavanja digitalne imovine bazira se na pojmu inicijalne ponude. Kao najvažniji segment, uvodi se institut pod nazivom „beli papiri”, koji svoju funkciju ostvaruju kroz postupak izdavanja imovine i karakteristike tačnosti, sveobuhvatnosti, istinitosti i preglednost podataka koji se u njima nalaze. Upravo te karakteristike mogu da ukažu da će se u budućnosti eventualno moći govoriti o belim papirima kao formalnim ispravama. Reč je o ispravama čiji obavezni elementi bivaju propisani zakonom i samo u takvoj formi su punovažni. Kao što je napred navedeno, cilj same zakonske regulacije, samim tim i belih papira, jeste podsticanje investicija i olakšanje privrednim subjektima da procene profitabilnost i vrednost određene digitalne imovine. Celokupan institut je podrobno obrađen, te postoji nada da će tako biti i sproveden i poštovan u praksi, jer je reč o inicijalnom dokumentu prilikom izdavanja digitalne imovine. Nakon odobravanja belog papira, kao primarnog koraka, pristupa se inicijalnoj ponudi, što je velika pohvala za zakonodavca budući da nastoji da što sveobuhvatnije uredi ovu oblast ponude i transakcija, te i same trgovine digitalnom imovinom. Sam postupak inicijalne ponude digitalne imovine ne može početi bez postojanja izdatog belog papira, koji u ovoj oblasti predstavlja condicio sine qua non.
Sledeći korak predstavlja, uplata digitalne imovine. Vršenje uplate kao takve zavisi od izbora učesnika na tržištu, da li preferiraju uplate u novcu, digitalnoj imovini i/ili uslugama sticaoca te imovine (što bi mogle da predstavljaju aktivnosti „rudarenja”). Iako se insistira na postojanju belog papira, mogućnost da se sprovede inicijalna ponuda bez belih papira ostavljena je kao mogućnost, pod dodatnim uslovom da se sticaocima mora naglasiti da ne postoji odobren beli papir za datu transakciju. Narušava se pravna sigurnost trgovanja, jer upravo postojanje belih papira pruža sigurnost, međutim, te činjenice bivaju svesni i prenosilac i sticalac digitalne imovine.
Ukoliko se osvrnemo na forme u kojima se osnivaju privredna društva, značajna je odredba posvećena uređenju ko se sve može smatrati pružaocima usluga povezanih sa digitalnom imovinom – to su upravo subjekti na tržištu koji ispunjavaju uslove za osnivanje propisane Zakonom o privrednim društvima. Osim toga, ostavlja se mogućnost da se kapital koji se unosi u društvo, može posmatrati kroz prizmu digitalne imovine. U tom smislu, nenovčani ulog može biti softver, dok minimalna polovina kapitala koji se uplaćuje mora biti u novcu.
Nacrt donosi mnoge novosti sa kojima se naš tradicionalni pravni sistem nije susretao, kao što je pomenuti segment privrednog prava, ostavljajući mogućnost subjektima da prilikom osnivanja (ili kasnije kroz povećanje osnovnog kapitala), mogu u pogledu nenovčanih uloga da unesu digitalne tokene. Međutim, iako govorimo o sveobuhvatnoj digitalizaciji i zameni tradicionalnog sa virtuelnim novcem, i dalje ne postoji odobrenje da se kao osnovni kapital uplaćuje digitalni novac, već mora biti konvertovan u odgovarajući novčani iznos.
Analizirajući odredbe Zakona o obligacionim odnosima, nije prihvaćena fiducija kao sredstvo obezbeđenja potraživanja, dok Nacrt zakona o digitalnoj imovini uvodi kroz mala vrata fiduciju u pravni poredak naše države, pored već postojećeg i opštepoznatog založnog prava na stvarima, te samim tim i na digitalnoj imovini. Sam institut fiducije datira još iz rimskog prava i stanovište je velikog broja teoretičara da je izuzetno efikasno sredstvo obezbeđenja potraživanja. Samim tim se u ovim odredbama, koje čine posebnu glavu Nacrta, ističe namera zakonodavca da što preciznije i praktičnije uredi transakcije u virtuelnom svetu sa digitalnom imovinom.
Kada god se spomenu velike vrednosti i finansije, država seže ka rešenju koje prvenstveno zabranjuje pranje novca i finansiranje terorizma. Osim što date radnje u Krivičnom zakoniku bivaju sankcionisane kao krivična dela, Nacrt ih eksplicitno zabranjuje, da se ne bi kojim slučajem našao put ka malverzacijama i izbegavanju odgovornosti učesnika na tržištu prilikom preduzimanja transakcija i ostalih relevantnih radnji.
Iako je evidentno da sam zakon želi da bude precizan i digitalnu imovinu uredi na što bolji način, prostor za pronalazak zakonskih zaobilaznica uvek postoji. Pogotovo ako se uzme u obzir da sam zakonodavac već u uvodnim članovima postupak pribavljanja tokena na određenim platformama (tzv. „rudarenje”) ne smatra zabranjenim. Na taj način se legalizuje aktivnost koja u mnogim državama sveta predstavlja ozbiljno kršenje propisa te nastoji kazniti mlade IT stručnjake koji svojim znanjem uspevaju sebi da pribave veliki profit trgujući i pronalazeći kriptovalute. No, očigledno da se naš zakonodavac vodi drugačijom logikom i dozvoljava ono što bi mnogi zabranili. Da li to znači da je Srbija korak ispred svih ili je ovo nedovoljno promišljeni avangardni pohod bez potpore, vreme će pokazati.
Sa druge strane, novi momenat, koji bi mogao da izazove animozitet i prouzrokuje pronalazak novih načina ponašanja prilikom pribavljanja digitalnih tokena, posledično i ozbiljno kršenje zakona, jeste da se plaća porez na nasleđivanje tokena, kao i ukoliko Vam ih neko pokloni. Upravo je država pronašla idealan način da poveže Zakon o porezima na imovinu i trenutno najaktuelniji, upravo Nacrt zakona o digitalnoj imovini. Svakako, ono što pribavite svojim radom i zalaganjem, predstavlja Vašu imovinu. Zašto onda ne biste platili porez i na digitalnu? Ne samo da će fizička lica biti poreski obveznici ovog poreza, već i pravna lica, kroz oporezivanje njihove dobiti, kao i do sada, samo joj se od 1. januara 2021. godine dodaje i digitalna imovina.
Generalno gledano, sam koncept postojanja digitalnog imaginarijuma na kom se vrši prodaja, kupovina, razmena digitalnih dobara, daleko je liberalniji i pogodniji za pojedinca nego što je to sistem tržišta koji kontrolišu državne institucije. Države ne mogu da pronađu adekvatan način uticaja i sticanja benefita, kao i kontrole vrednosti digitalnih tokena kao što mogu prilikom emisije tradicionalno shvaćenog novca.
Ostaje da se vidi da li sve ovo što je predviđeno de facto može da se sprovede u praksi. Usvajanjem ovog zakona otvaraju se mnoga interesantna pitanja. Kako će država da kontroliše tok prometa kriptovaluta, ukoliko je sama blokčejn platforma, upravo nastala sa idejom da se države i banke apsolutno isključe iz mogućnosti emisije novca? Da li imamo dovoljno podrške u oblasti IT sektora, te pravne pomoći, da sprovođenje ovog zakona bude pravično i pravedno? Da li će ovaj Nacrt pa ako bude i usvojen zakon, ostati samo mrtvo slovo na papiru, neuspeli pokušaj srpske avangarde?
Na sva postavljena pitanja, samo vreme, poštovanje i sprovođenje propisa, kao i praksa mogu dati adekvatan odgovor. Do tada jedno je sigurno – onaj ko se bude fokusirao na učenje o digitalnoj imovini na vreme, biće ispred svih onih koji još uvek nedovoljno uviđaju potencijal digitalnog društva.
