ARBITRAŽA U SRBIJI – SUPERIORNI MEHANIZAM REŠAVANJA SPOROVA? 

06.
Jun 2022.

arbitraza u srbiji

U zavisnosti od toga kako se ugovorne strane dogovore da reše svoj (eventualni) spor, postupak može trajati u rasponu od nekoliko meseci do nekoliko godina. Pored pravnih izdataka i pratećih oportunitetnih troškova, parnica može uticati i na reputaciju ugovornih strana, a samim tim i na njihove poslovne interese. Takođe, međunarodne ugovore često prate opterećujući pregovori o sudu koji će biti nadležan u slučaju spora, jer se neutralnost stranog suda ponekad dovodi u pitanje.

Ovi problemi se mogu sprečiti korišćenjem alternativne metode za rešavanje sporova, koja se zasniva na međusobnom dogovoru ugovornih strana – arbitraži. Arbitraža ima prednost nad nadležnošću nacionalnih sudova i ona uspostavlja privatni „sud“  koji odgovara potrebama i zahtevima strana u konkretnom sporu. 

Iako arbitraža nastaje kao rezultat ugovorajednom kada se postupak pokrenearbitraža dobija karakteristike sudskog postupka. Drugim rečima, postizanjem sporazuma o podnošenju spora arbitru, ugovorne strane se odriču svojih prava da pokrenu parnični postupak (nijednoj ugovornoj strani nije dozvoljeno da podnese tužbu protiv druge pred bilo kojim sudom). 

arbitraza u srbiji
arbitraza u srbiji
arbitraza u srbiji
arbitraza u srbiji

Ukoliko ugovorne strane odluče da će svoj slučaj povriti arbitraži, ugovornim stranama na raspolaganju stoji jedna od dve vrste arbitraže:

  • institucionalnu arbitražu
  • ad hoc arbitražu

Institucionalna arbitraža najčešće funkcioniše u okviru određene privredne komore, ima svoju administraciju i pravila (na primer, Međunarodni arbitražni sud ICC ili Beogradski arbitražni centar).

S druge strane, ad hoc arbitraža je „sud“ koji su ugovorne strane kreirale posebno za taj konkretan slučaj. Izvodi se zaključak da odgovor na pitanje koja vrsta arbitraže pruža više prednosti pretežno zavisi od savesnosti ugovornih strana i vrednosti predmeta spora.

arbitraza u srbiji

Arbitar – stručnjak za konkretni predmet

Za razliku od standardnog parničnog postupka, gde strane  nemaju nikakvog uticaja na imenovanje određenog sudije, arbitraža omogućava stranama da odaberu željenu osobu koja će konačno rešiti njihov spor. Stoga, strane mogu biti sigurne da je osoba kojoj je povereno da odlučuje o ishodu njihovog slučaja zaista stručnjak u toj oblasti.

Iako imenovanje jednog arbitra podrazumeva  niže troškove i bržu proceduru, ponekad strane ne mogu da postignu dogovor oko ličnosti arbitra. U tom slučaju, uobičajeno rešenje je da svaka strana imenuje jednog arbitra, nakon čega ta dva arbitra zajednički određuju trećeg. Time se obezbeđuje veća nepristrasnost, a teret procesa donošenja odluke podjednako raspoređuje među arbitrima.

Ne postoje ograničenja u pogledu broja arbitara u postupku, ali arbitražni troškovi proporcionalnu rastu sa svakim dodatnim arbitrom. Stoga nije uobičajeno da se imenuje više od tri arbitra, čak i u složenijim slučajevima.

Da bi neko postao arbitar, nije potrebno da ima nikakve određene kvalifikacije. Uobičajeno je da strane imenuju iskusnog advokata, sudiju ili profesora prava. Preporučljivo je dakle da strane imenuju arbitra koji je dobar poznavalac prava, imajući u vidu da arbitražna odluka ima istu pravnu snagu kao sudska odluka, te se isti opšti pravni principi odnose i na nju. Međutim, ako je spor povezan sa pružanjem usluga u IT industriji, strane se mogu dogovoriti da imenuju IT stručnjaka i/ili poslovnog konsultanta koji će se takođe pridružiti arbitražnom panelu.

Arbitražna pravila – koje su prednosti?

arbitraza u srbiji

Međunarodni ugovori omogućavaju stranama da izaberu pravo koje će regulisati njihov ugovorni odnos (materijalno pravo). Strane će često napraviti kompromis time što će podvrgnuti ugovor kredibilnom zakonu neke treće zemlje. U tom slučaju, ugovor sadrži klauzulu o merodavnom pravu, te će arbitar postupati i tumačiti relevantne činjenice u skladu sa njim.

Međutim, ako strane ne odaberu materijalno pravo, arbitar će imati više prostora za manevar. Pre svega, arbitar će pratiti pravila sedišta arbitraže, koja najčešće upućuju na „odgovarajuća pravila” po slobodnom izboru arbitra. Arbitar može smatrati odgovarajućim da primeni kombinaciju svih potencijalno relevantnih zakona.

Jedna od prednosti arbitraže u odnosu na parnični postupak je to što, u arbitraži, strane ili arbitar mogu da podvrgnu spor pravilima lex mercatoria, odnosno opšteprihvaćenim transnacionalnim pravilima i običajima.

Štaviše, sporovi koji proizilaze iz privrednih ugovora mogu biti rešeni uzimanjem u obzir, na primer, dobro poznati pravni princip „po pravičnom i dobrom” (lat. ex aequo et bono). Konačno, u međunarodnoj privrednoj arbitraži široko su korišćena i prihvaćena neutralna pravila Komisije Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo (eng. UNCITRAL)  – UNCITRAL arbitražna pravila.

Mesto i vreme održavanja arbitraže

Po pravilu, arbitražni postupak počinje nedugo nakon što je podnet zahtev za arbitražu. Njegova efikasnost se takođe ogleda u uobičajenom pravilu, da je arbitar u obavezi da donese odluku o određenom roku (najčešće 6 meseci), što je u parničnom postupku izuzetno teško postići. Dodatno, rokovi i saslušanja se zakazuju po želji stranaka i u njihovom interesu.

Ceo proces rešavanja sporova je fleksibilan i prilagodljiv, tako da se lako može sprovesti na daljinu. Ove osobine arbitraže su se pokazale kao veoma korisne u vreme pandemije kovid 19. Važno je napomenuti da su u pomenutim okolnostima troškovi arbitraže značajno umanjeni.

Ipak, čak i u slučajevima kada se arbitraža održava na daljinu, zvanično mesto arbitraže, odnosno njeno „sedište” je veoma važno jer arbitražna odluka dobija nacionalnost mesta arbitraže. Nacionalni sud države u kojoj je arbitraža formalno sprovedena je jedini sud koji je ovlašćen da preispituje i eventualno poništi arbitražnu odluku. Dakle, sedište arbitraže nije nužno geografska lokacija na kojoj su se održala ročišta, već je to pravni pojam koji ima važne posledice.

Prilikom odlučivanja o sedištu arbitraže, strane bi uvek trebalo da uzmu u obzir:

  • da li je željena država potpisnica Njujorške konvencije (važno zbog izvršnosti arbitražne odluke)
  • osnove za poništenje arbitražne odluke u toj zemlji
  • uticaje nacionalnog zakona na merodavno pravo
  • troškove organizovanja postupka i putovanja u tu zemlju

Organizovanje arbitraže u Parizu ili Londonu nije uvek preporučljivo, jer se sporovi regionalnog karaktera mogu efikasnije rešiti na lokalnom nivou.

Troškovi arbitraže

arbitraza u srbiji

Celokupan arbitražni postupak finansiraju ugovorne strane, jer se arbitraža uspostavlja i funkcioniše na zahtev tih strana. Da bi postupak otpočeo, strane su dužne da pokriju sledeće troškove:

  • registracionu taksu
  • administrativne troškove
  • naknade za arbitra/arbitre

U zavisnosti od toga gde će biti mesto arbitraže, od strana se može zahtevati da snose određene dodatne troškove, poput putnih troškova arbitra/arbitara.

Prema opštem pravilu, obe strane će ravnopravno snositi administrativne troškove i naknade za arbitre, deleći troškove na pola. Međutim, od strane koja pokreće postupak se može zahtevati da privremeno snosi sve troškove (do kompenzacije), ukoliko drugo strana odbije da učestvuje u arbitraži ili da pokrije svoje dospele troškove. Troškovi zavise od:

  • vrednosti predmeta spora
  • činjenice da li su se stranke odlučile za institucionalnu ili ad hoc arbitražu
  • broja arbitara i njihovih naknada
  • mesta arbitraže (organizacioni i putni troškovi)

Institucionalne arbitraže na svojim veb-stranicama najčešće imaju kalkulator okvirnih troškova, koji stranama može pomoći da predvide potencijalne troškove.

Važno je naglasiti da strane zaista treba da razumeju potencijalne troškove arbitraže. Ako strana nema finansijsku moć da pokrene i vodi arbitražni postupak, potpisivanjem ugovora sa arbitražnom klauzulom ta strana se možda nenamerno odrekla svog prava na rešavanje bilo kakvog spora (i svog prava na pravdu).

Arbitražna odluka – koliko se razlikuje od presude?

U alternativne mehanizme za rešavanje sporova spadaju arbitraža, pregovaranje i posredovanje (medijacija). Za razliku od druga dva, arbitražni postupak se okončava donošenjem pravno obavezujuće odluke – arbitražne odluke.

arbitraza u srbiji

Izvršenje strane sudske odluke je često praćeno mnogim poteškoćama. Međutim, arbitražna odluka se može lako izvršiti u skoro svakoj državi širom sveta. Konvencija o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka (poznata i kao Njujorška konvencija) je jedna od najčešće ratifikovanih konvencija na svetskom nivou. Izbegavanje postupanja po donetoj odluci nije veoma efikasno, te su strane češće sklone da svojevoljno izvrše arbitražnu odluku.

U skladu sa prirodom arbitraže, arbitražna odluka takođe može biti poverljiva. Ukoliko strane preferiraju da svoj spor rešavaju nasamo, učesnicima nije dozvoljeno da obelodane javnosti bilo kakve informacije o njihovom sporu ili konačnom razrešenju. Poslovne tajne, liste klijenata ili partnera će ostati poverljivi, tako da je mogućnost narušavanja ugleda strana minimizovana.

Jednom usvojena, arbitražna odluka je konačna – spor je rešen i ne postoji instanca kojoj strane mogu da ulože žalbu. Ovo omogućava brži i jeftiniji postupak, ali sa druge strane, prebacuje odgovornost donošenja pravične odluke isključivo na arbitra/ arbitre. Prema tome, stručnost potencijalnog arbitra treba razmatrati sa velikom pažnjom.

Poništavanje arbitražne odluke nije nemoguće, ali se može zahtevati iz veoma ograničenog broja razloga. U poređenju sa brojem donetih odluka, samo mali procenat njih je uspešno stavljen van snage. Osnovi za poništenje arbitražne odluke pretežno zavise od zakona koja se primenjuju na arbitražni postupak.

Mogućnost ugovaranja različitih vrsta arbitraže

Šta bi više odgovaralo potrebama ugovornih strana – institucionalna ili ad hoc arbitraža?

Prilikom započinjanja poslovnog odnosa, strane nisu fokusirane na klauzulu o rešavanju sporova. One postupaju savesno i ne očekuju da će naići na bilo kakve probleme u budućnosti. Shodno tome, neki od važnih elemenata arbitražne klauzule mogu ostati neregulisani. U takvim situacijama je zgodna institucionalna arbitraža, koja obezbeđuje svoja arbitražna pravila (na primer ICC arbitražna pravila Međunarodne trgovinske komore, ili Beogradska pravila Beogradskog arbitražnog centra).

Pored toga, institucionalna arbitraža stavlja na raspolaganje svoju listu arbitara i svoja organizaciona tela, koja su ovlašćena da upravljaju slučajem i nameću obaveze stranama. Ukoliko su strane odlučile da imenuju samo jednog arbitra, a ne mogu da se dogovore oko odgovarajućeg lica, institucionalna arbitraža će ga imenovati. Ali, pre nego što se odluče za konkretnu arbitražu, strane bi uvek trebalo da provere potencijalne troškove objavljene na internetu.

Ad hoc arbitraža, naročito prema UNCITRAL arbitražnim pravilima, može garantovati određeni stepen sigurnosti stranama. Međutim, s obzirom da strane mogu da izaberu bilo koji set pravila za regulisanje svoje arbitraže, ad hoc arbitraža je u većoj meri zavisna od savesnosti ugovornih strana i ima ograničene mogućnosti u pogledu sprečavanja potencijalne opstrukcije postupka.

Da li bi trebalo da odaberete arbitražu?

Prednosti i mane arbitraže treba sagledati u celini, i u odnosu na praksu postupanja relevantnih sudova. Neke problematične situacije, kao što je utvrđivanje odgovornosti treće strane, mogu se bolje rešiti pred sudom.

Ipak, arbitraža nudi mnoge prednosti za privredne sporove. Strane sarađuju radi postizanja konačnog rešenja, dogovarajući se o tome kako i kada će podneti izjave, kada će se preuzeti određene radnje u postupku i sl.

Pre nego što donesu odluku o tome da li će ugovoriti arbitražu, strane treba da razmotre:

Strane treba da imaju u vidu da je trajanje parničnog postupka u Srbiji dosta duže nego u zemljama EU. Prema zakonima Srbije, procedura za hitne postupke se ne odnosi na privredne sporove. Stoga, postoji mogućnost da će strane morati da čekaju po nekoliko meseci na prvu radnju suda, i nekoliko godina do donošenja konačne odluke. U zavisnosti od vrednosti predmeta spora, postupak pred privrednim sudovima može biti i znatno skuplji.

Adekvatna alternativa se može naći u arbitražnim institucijama kao što je Beogradski arbitražni centar, koji je pogodan za konačno rešavanje domaćih i međunarodnih sporova u skladu sa interesima strana. Beogradska arbitražna pravila pružaju efikasan i pravičan okvir za rešavanje spora, a njihov Etički kodeks izričito propisuje da arbitar mora biti nezavisan, samostalan, posvećen slučaju, i odnositi se prema sporu kao poverljivoj stvari.

Ako se strane nisu dogovorile o arbitraži prilikom sklapanja ugovora, još uvek nisu propustile priliku da organizuju arbitražu. Strane podjednako imaju mogućnost da zaključe arbitražni ugovor onda kada spor nastane. Ali, tada postoji neizbežan rizik, da druga strana neće biti voljna da se odrekne svojih prava da vodi parnični postupak. U tom slučaju nije moguće  pokrenuti arbitražni postupak.

Stoga, iako je klauzula o rešavanju sporova jedna od poslednjih stvari o kojima se diskutuje tokom pregovora, strane uvek treba da budu svesne njenog značaja i potencijalnih posledica.

Najnovije:

NEWSLETTER

Budite u toku sa najvažnijim informacijama