Odgovori na ključna pitanja povodom parničnog postupka u Srbiji

Kada dođe do spora, razumevanje pravila parničnog postupka može biti presudno za ishod Vašeg predmeta. Poznavanje onoga što fizička i pravna lica očekuje prilikom podnošenja tužbe u Srbiji, i vođenja sudskog postupka, može smanjiti neizvesnost i olakšati donošenje informisanih odluka. 

Srpski pravni sistem, zasnovan na tradiciji kontinentalnog pravnog sistema, ima jedinstvena pravila i procedure. U ovom blogu pripremili smo listu često postavljenih pitanja i odgovora koji se tiču posebno parničnog postupka u Srbiji. 

Bilo da razmišljate o podnošenju tužbe, suočavate se sa tužbom koju je neko podneo protiv Vas ili jednostavno želite da saznate kako funkcioniše parnični postupak u Srbiji, lista pitanja i odgovora koja sledi u nastavku pruža praktičan pregled svega što treba da znate – od podnošenja tužbe do izvršenja sudske presude. 

Prikaz organizacije sudova u Srbiji 

Na osnovu odredaba Ustava Republike Srbije (dalje: Ustav), i relevantnih zakonskih okvira, sudska vlast na teritoriji Srbije je jedinstvena i pripada sudovima opšte, i posebne nadležnosti. Zabranjeno je osnivanje prekih, privremenih ili vanrednih sudova. Osnivanje, organizacija, nadležnost, vrste, područja i sedišta sudova, kao i sastav i postupak pred sudovima, regulisani su posebnim odredbama drugih zakona. 

Sudovi opšte nadležnosti hijerarhijsko su ustrojeni i obuhvataju osnovne, više i apelacione sudove, kao i Vrhovni sud. S druge strane, usled posebne vrste postupaka i predmeta, sudovi posebne nadležnosti su privredni sudovi, Privredni apelacioni sud, prekršajni sudovi, Prekršajni apelacioni sud i Upravni sud. 

Osnovni i viši sudovi nadležni su za suđenja u prvom stepenu, pri čemu je glavna odrednica za definisanje nadležnosti vrednost predmeta spora – viši sudovi isključivo su nadležni za predmete u kojima može da se izjavi vanredni pravni lek, revizija, što podrazumeva sve predmete, čija je vrednost predmeta spora veća od 40.000 EUR, u dinarskoj protivvrednosti. 

Na osnovu zakona koji se bavi organizacijom sudova, viši sudovi sude u prvom stepenu kada je reč o posebnim predmetima. Neki od tih su oni vezani za povredu prava intelektualne svojine, utvrđivanja očinstva i materinstva, te i oni koji se tiču zaštite od diskriminacije i zlostavljanja na radu.  

Međutim, u većini slučajeva, viši sudovi odlučuju po žalbama izjavljenim na odluke prvostepenih, osnovnih sudova, dok apelacioni sudovi odlučuju po žalbama koje su izjavljene protiv odluka viših sudova. Vrhovni sud odlučuje u predmetima u kojima su izjavljeni vanredni pravni lekovi. 

Kada je reč o sudovima posebne nadležnosti koji su relevantni isključivo za parnični postupak, sistematizacija je sledeća: 

• Privredni sudovi nadležni su kao prvostepeni sudovi za privredne sporove. Privredni sporovi obično su oni koji uključuju dva privredna subjekta u svojstvu parničnih stranaka. 

• Žalbe na odluke privrednih sudova rešava Privredni apelacioni sud, koji je osnovan za teritoriju cele Srbije. 

Pored ovih sudova, Ustavni sud, osnovan Ustavom, ima ključnu ulogu u zaštiti ustavnih prava. Ovaj sud odlučuje o ustavnim žalbama, koje se podnose protiv pravnosnažnih odluka za koje se smatra i tvrdi da povređuju ljudska prava i slobode koja su predviđena odredbama Ustava. 

Sastav sudova 

S obzirom na to da srpski pravni sistem svoje korene pronalazi u kontinentalnom pravnom sistemu, sud se sastoji od profesionalnih sudija. Pravilo, ustanovljeno Zakonom o parničnom postupku (u daljem tekstu: Zakon), je da u prvom stepenu sporove sudi sudsko veće, osim ako Zakon ne predviđa drugačije. Međutim, u praksi, u većini prvostepenih predmeta odlučuje sudija pojedinac. Drugostepeni postupci već imaju drugačiju organizaciju, te sud odlučuje u veću koje je sastavljeno od trojice sudija. U istom broju profesionalnih sudija odlučuje i veće u Vrhovnom sudu. 

Porota, u obliku u kojem postoji u zemljama anglosaksonskog prava, ne postoji u Srbiji. Drugim rečima, porota u pravnom poretku Srbije nema istu ulogu i efekat kao u nekim zemljama anglosaksonskog sistema. 

Međutim, srpski sistem prepoznaje poseban institut, koji se naziva sudija porotnik. Sudije porotnici zasedaju i donose presude u sudskom veću zajedno sa profesionalnim sudijama. Sudije porotnici nisu profesionalne sudije, već građani koje imenuje Visoki savet sudstva. U posebnim postupcima, kao što su porodični sporovi, sudije porotnici biraju se iz redova stručnjaka koji imaju iskustva u radu sa decom, s obzirom na to da je najbolji interes deteta imperativ u ovim postupcima. 

Čak i kada sud odlučuje u sudskom veću u kojem su uključeni sudije porotnici, profesionalni sudija uvek ima ulogu predsednika sudskog veća. 

Koja je uloga sudije u parničnom postupku? 

Jedno od osnovnih načela parničnog postupka jeste da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima utvrđuju navedene činjenice.  

Posledično, sudovi će uzeti u obzir i utvrđivati samo one činjenice koje su parnične stranke iznele, i izvodiće dokaze koje su predložile. Drugim rečima, sudska odluka se kreće u okviru zahteva i tvrdnji iznetih tokom postupka. To znači da se proces izvođenja dokaza i utvrđivanje pravnih i činjeničnih pitanja u velikom meri zasniva na predlozima stranaka. Uloga sudije je da upravlja postupkom i da odlučuje o svakom pojedinačnom predlogu za izvođenje dokaza. 

Međutim, u određenim postupcima, kao što su porodični sporovi, sud ima znatno širi obim ovlašćenja. Glavni razlog je svakako najbolji interes deteta, koji je imperativ u svim porodičnim sporovima, i kojim svaki od učesnika mora da se vodi. U takvoj vrsti postupaka, sud ima zakonsko pravo da utvrđuje činjenicu i koje među strankama nisu sporne, kao i da samostalno istražuje činjenice koje nijedna stranka nije iznela. 

Da li postoje neke formalnosti koji se moraju preduzeti pre pokretanje postupka? 

Ne postoje obavezni koraci koje svaka stranka treba da preduzme pre podnošenja tužbe. Situacija je nešto drugačija ako se tužba podnosi protiv Republike Srbije. U tom slučaju, stranka može prvo pokušati rešiti spor mirnim putem. Zakon predviđa mogućnost podnošenja predloga Republičkom javnom pravobranilaštvu, za mirno rešavanje spora.  Ukoliko Republički javni pravobranilac odbije predlog, ili ne odgovori u roku od 60 dana od dana prijema predloga, što se takođe smatra odbijanjem, stranka može pokrenuti postupak pred nadležnim sudom. 

Da li u srpskom parničnom postupku postoje privremene mere? 

Privremene mere mogu se odrediti u bilo kojoj fazi postupka — pre, tokom ili nakon sudskog ili upravnog postupka. Svrha postojanja ovih mera je da zaštite prava stranke i spreče nepopravljivu štetu, te se mogu primeniti u bilo kojoj fazi, čak i pre pokretanja postupka. 

 
Postoje dve glavne kategorije privremenih mera: 

• one koje su usmerene na obezbeđivanje novčanih potraživanja, i 

• one koje su usmerene na obezbeđivanje nenovčanih potraživanja. 

 
U predlogu za određivanje prethodne ili privremene mere, važno je definisati vrstu mere (da li je reč o zaštiti novčanog ili nenovčanog potraživanja), kao i period njenog trajanja. S druge strane, osim ovih elemenata, u predlogu za određivanje privremene mere, tužilac mora precizirati sredstva i objekat putem kojih će se mera izvršiti. Ako svi obavezni elementi predloga nisu navedeni, predlog će biti odmah odbačen, bez pružanja dodatnog roka za dopunu. 

Suština postojanja privremenih mera je da omoguće tužiocima zaštitu svojih interesa pre donošenja konačne odluke u sporu. 

Da li postoje rokovi za podnošenje različitih vrsta tužbi kojima se pokreće parnični postupak? 

Rokovi za podnošenje tužbi variraju u zavisnosti od vrste potraživanja. Generalni rok za zastarevanje potraživanje je 10 godina, osim ako nije predviđen neki drugi rok zastarelosti. Neki od specifičnih situacija su: 

• Potraživanja između pravnih lica, koja proističu iz ugovora o prometu roba, ili pružanja usluga, zastarevaju za 3 godine, pri čemu zastarevanje odvojeno teče za svaku isporuku robe, ili izvršenu uslugu.   

• Potraživanja naknade štete zastarevaju u roku od 3 godine od dana kada tužilac (oštećenik) saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Bez obzira na ovo saznanje, pravo na potraživanje naknade štete zastareva u apsolutnom roku od 5 godina od dana kada je šteta nastala. 

Rokovi zastarelosti predviđeni su relevantnim zakonskim odredbama i stranke ih svojim sporazumom ne mogu menjati. Rok zastarelosti počinje da teče prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, odnosno kada obaveza postane dospela. Podnošenje tužbe od strane poverioca ili priznanje duga od strane dužnika prekida rok zastarelosti koji je protekao, uzrokujući da se on poništi i počne računati iznova. 

Posebna pravila važe u postupcima koji se tiču zaštite prava usled nezakonitog otkaza. Tužba za zaštitu prava prouzrokovanih nezakonitim prestankom radnog odnosa mora biti podneta u roku od 60 dana od dana prijema odluke o prestanku radnog odnosa.   

Kada potraživanje postane zastarelo, više se ne može izvršiti na sudu. Pak, najvažnija činjenica koju treba imati na umu jeste da sudovi ne obraćaju pažnju na rokove zastarelosti po službenoj dužnosti, već samo po prigovoru stranke. 

Drugim rečima, sudovi neće automatski odbiti potraživanje koje je zastarelo. Umesto toga, strana koja je tužena (suprotna strana) mora aktivno izneti prigovor zastarelosti. Ako suprotna strana ne iznese prigovor zastarelosti kao odbranu, sud može i dalje nastaviti sa postupkom i usvojiti i potraživanje (zahtev), čak iako je ono zastarelo. 

Izuzetak od pravila da sud po službenoj dužnosti ne vodi računa o rokovima zastarelosti primetan je u radnopravnim sporovima. Naime, sud je u obavezi da po službenoj dužnosti analizira da li je postupak koji se tiče povrede prava zaposlenog pokrenut u roku od 60 dana od dana dostavljanja rešenja kojim je učinjena povreda prava.  

Da li postoji obaveza obezbeđenja parničnih troškova? 

Ne postoji takva obaveza, osim u jednoj specifičnoj situaciji – kada je tužilac strani državljanin, ili osoba bez državljanstva, koja nema prebivalište u Srbiji. U takvim predmetima, tuženi ima pravo da zahteva da sud pred kojim se vodi postupak u Srbiji obaveže tužioca da unapred obezbedi troškove parničnog postupka. 

Tuženi mora podneti zahtev za obezbeđenje parničnih troškova najkasnije na pripremnom ročištu. Ako pripremno ročište nije održano, zahtev se postavlja na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre nego što se stranke upuste u raspravljanje o glavnoj stvari, odnosno čim tuženi sazna da postoje uslovi za traženje obezbeđenja. 

Obezbeđenje troškova parničnog postupka obično se daje u novcu, ali sud može odobriti i druge odgovarajuće oblike obezbeđenja. 

Tuženi nema pravo da zahteva obezbeđenje troškova parničnog postupka u određenim situacijama, uključujući slučajeve koji se odnose na prava tužioca proistekla iz radnog odnosa u Srbiji, bračne sporove, ili kada je tužilac državljanin države u kojoj državljani Srbije, kao tužioci, nisu dužni da daju obezbeđenje troškova parničnog postupka. 

Kako se pokreće parnični postupak? 

Parnični postupak pokreće se podnošenjem tužbe nadležnom sudu, a parnica počinje da teče kada tuženi primi tužbu. Tužba se može podneti direktno nadležnom sudu, na pisarnici, ili putem pošte, preporučenom ili običnom pošiljkom. Elektronsko podnošenje tužbi i drugih podnesaka u sudskim postupcima postoji kao zakonska opcija, međutim, s obzirom na to da je digitalizacija još uvek u početnoj fazi, nije preporučljivo koristiti ovu opciju ako je tužba vezana za prekluzivni rok. 

Tužilac putem prijemnog pečata na tužbi biva obavešten da je postupak pokrenut, dok tuženi bude obavešten od strane suda dostavom tužbe i prateće dokumentacije, zajedno sa uputstvom o njegovim pravima i obavezama u vezi sa predmetom. 

Smatra se da je tužba uručena onog dana kada je tuženi zapravo primi. Ako je neophodan lični prijem tužbe, a tuženi nije dostupan na navedenoj adresi, pod uslovom da je adresa tačna, dostavljač će ostaviti obaveštenje da dokument može biti preuzet u suda u roku od 30 dana od dana pokušanog dostavljanja. U takvim slučajevima, kopija dokumenta biće postavljena i na oglasnu tablu suda. Nakon proteka roka od 30 dana od dana pokušanog dostavljanja, dokument se smatra dostavljenim. 

Ako stranka boravi u inostranstvu, mora odrediti zastupnika (punomoćnika za prijem pismena) koji će biti ovlašćena da zaprimi dokumente u postupku. Ako zastupnik nije imenovan, sud će ga dodeliti. Dostava sudskih dokumenata izvan Srbije vrši se diplomatsko-konzularnim putem. 

Da li postoje obavezni elementi tužbe, i da li se ona nakon podnošenja može modifikovati? 

Tužba mora ispunjavati određene formalne elemente predviđene Zakonom –zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva svoj zahtev, dokaze kojima se te činjenice potkrepljuju, vrednost predmeta spora, označenje suda, kao i nazive stranaka, sa njihovim prebivalištima ili adresom sedišta, i potpis. Nije obavezno navesti pravni osnov za podnošenje tužbe, jer sud nije vezan pravnim osnovom, čak i ako je isti naveden. 

Nakon podnošenja, tužilac može preinačiti tužbu sve do zaključenja glavne rasprave. Preinačenje tužbe može podrazumevati promenu istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg, ili isticanje drugog zahteva, uz postojeći. 

Na postupak preinačenja tužbe primenjuju se različita procesna pravila u zavisnosti od trenutka kada se dešava. Ukoliko tužilac preinačuje tužbu nakon što je ona dostavljena tuženom, saglasnost tuženog je potrebna. Sa druge strane, ako se preinačenje izvrši pre dostavljanja tužbe, saglasnost tuženog nije neophodna. 

Međutim, ako tuženi odbije da da saglasnost za preinačenje tužbe nakon njenog prijema, sud može dozvoliti preinačenje ukoliko oceni da bi postupak po preinačenoj tužbi bio celishodan za konačno rešenje odnosa među strankama, i ako oceni da postupak neće znatno duže trajati. 

Stadijumi parničnog postupka 

Iako svaki tip postupka može imati svoja specifična pravila u zavisnosti od vrste spora i pojedinačnih okolnosti svakog slučaja, generalni tok parničnog postupka prati standardnu strukturu. U nastavku sledi pojednostavljen pregled ključnih koraka: 

1. Podnošenje tužbe: Tužilac podnosi tužbu nadležnom sudu. 

2. Formalni pregled tužbe: Sud proverava tužbu radi formalne ispravnosti. Ukoliko tužba ispunjava formalne uslove, nastavljaju se dalje radnje. 

3. Dostavljanje tužbe tuženom: Tužba se dostavlja tuženom, koji ima rok od 30 dana od dana prijema, za podnošenje odgovora. Postoje određeni postupci u kojima nije obavezno dostavljanje tužbe tuženom na odgovor. U takvim slučajevima, sud odmah nakon formalnog pregleda zakazuje pripremno ročište. 

4. Pripremno ročište: Nakon što primi odgovor tuženog, sud zakazuje pripremno ročište, obično u roku od 30 dana. Ipak, ročišta mogu biti više puta odlagana, što često dovodi do kašnjenja u postupku. 

5. Ročište za glavnu raspravu: Sud održava jedno ili više ročišta za glavnu raspravu, na kojima obe strane iznose dokaze, pozivaju svedoke i izlažu pravne argumente. Između ročišta mogu se razmenjivati pismeni podnesci, uz uslov da se svaki podnesak dostavi najmanje 15 dana pre ročišta, kako bi suprotna strana imala vremena za pripremu odgovora. 

6. Zaključenje glavne rasprave: Kada se izvedu svi dokazi, stranke prezentuju argumentaciju, a sud smatra da su sva pravna i činjenična pitanja u dovoljnoj meri raspravljena, glavna rasprava formalno se zaključuje donošenjem rešenja. 

7. Prvostepena presuda: Sud priprema pisani primerak presude u roku od 8 ili dodatnih 15 dana nakon zaključenja glavne rasprave, u skladu sa Zakonom. U praksi, sudije se pridržavaju rokova iz svojih internih pravilnika, koji obično predviđaju izrađivanje presuda u roku od 30 dana. Za složenije predmete, sudije izrađivanje presude može biti do 60 dana. Generalno gledano, u praksi uglavnom se poštuje navedeni rok od 30 dana za izradu presude, koja se potom dostavlja strankama. 

8. Žalba: Nezadovoljna stranka može podneti žalbu na odluku prvostepenog suda u roku od 15 dana (ili 8 dana, u zavisnosti od vrste postupka), od dana prijema presude. Suprotna strana ima pravo da podnese odgovor na žalbu u istom roku, mada odgovor na žalbu nije mandatoran. Ukoliko se izjavi žalba, kao redovan pravni lek, presuda ne može steći pravnosnažnost. Drugim rečima, presuda ne stupa na snagu, jer žalba ima suspenzivno dejstvo. 

9. Drugostepeni postupak: Žalba, odgovor na žalbu i kompletan spis predmeta dostavljaju se neposredno višem sudu, koji je dužan da donese odluku u roku od 9 meseci. U većini slučajeva, drugostepeni sud odlučuje bez održavanja ročišta za glavnu raspravu, u veću. 

10. Odluka drugostepenog suda: Ishod i dalji pravni status, i sled događaja, zavise od vrste odluke koju donese drugostepeni sud. Ukoliko drugostepeni sud potvrdi prvostepenu odluku, presuda postaje pravosnažna. S druge strane, ako drugostepeni sud preinači odluku, može odlučiti o zahtevima stranaka ili predmet vratiti prvostepenom sudu na ponovno suđenje. 

11. Vanredni pravni lekovi: U određenim slučajevima, stranke mogu izjavljivati i vanredne pravne lekove. Međutim, ovi pravni lekovi ne odlažu izvršenje sudske odluke. 

Postupak je osmišljen da obezbedi procesnu pravičnost, ali često se javljaju kašnjenja zbog velikog broja predmeta, ograničenih resursa sudova i mogućnosti višestrukog odlaganja ročišta. 

Pored toga, važno je napomenuti da su postupci u Srbiji, po pravilu, javni, te sudovi sude u ime naroda. Samim tim, presude se donose u ime naroda Srbije.   

Kao i kod svakog pravila, generalni princip javnosti suđenja ima izuzetke i odstupanja. Javnost se isključuje iz određenih postupaka po sili zakona, zbog osetljivosti učesnika, kao što su porodični postupci. Međutim, u standardnim građanskim postupcima, sud može isključiti javnost sa cele, ili samo sa dela glavne rasprave, radi zaštite nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, naročito ukoliko mere za održavanje reda u sudnici na glavnoj raspravi nisu dovoljne. 

Dokazivanje u parničnom postupku 

Svaka stranka tokom parničnog postupka ima obavezu da svoje tvrdnje potkrepi odgovarajućim dokazima. Stranke mogu zahtevati ključne dokaze jedna od druge ili od trećih lica. Ukoliko jedna stranka tvrdi da druga poseduje ključni dokument, sud može naložiti njegovo dostavljanje, osim ako dokument sadrži poverljive informacije. Ako suprotna strana negira posedovanje dokumenta, sud može sprovesti istragu radi njegovog pronalaženja. 

Osnovni princip kojim se sud vodi u parničnom postupku jeste da se o tužbi, i tužbenim zahtevima odlučuje na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja. Svakom strani se mora omogućiti da se izjasni o navodima, tvrdnjama, predlozima i argumentima suprotne strane. S obzirom na prethodnu obavezu stranaka da pruže konkretne predloge dokaza koji podržavaju njihove tvrdnje, konačna odluka o tome da li će određeni dokaz biti izveden pripada sudu. 

Dokazi se uglavnom izvode putem svedočenja, nalaza i mišljenja veštaka i dokumentacije. 

Slično drugim pravnim sistemima, srpski pravni sistem štiti poverljivost, uključujući poverljivu komunikaciju sa advokatima (punomoćnicima), lekarima i verskim ispovednicima. I svedoci i stranke mogu odbiti da odgovore na pojedina pitanja ukoliko i odgovor na pitanja mogao izložiti njih ili članove njihove uže porodice pravnoj odgovornosti. Za razliku od spoljnih pravnih zastupnika, u vidu advokata, pravni saveti internih pravnika ne potpadaju pod zakonsku definisanu kategoriju izuzetaka, iako predstavnici kompanija mogu odbiti da svedoče o internim diskusijama u okviru kompanije. 

Vrste presuda 

U parničnim postupcima postoji nekoliko vrsta presuda: 

• Delimična presuda: Donosi se kada su samo neki od tužbenih zahteva spremni za presuđivanje, te sud u pogledu nekih od više tužbenih zahteva, zaključuje glavnu raspravu, i donosi delimičnu presudu. 

• Međupresuda: Donosi se kada tuženi osporava i osnov i visinu zahteva, a sud iz razloga celishodnosti presudom utvrđuje postojanje osnova tužbenog zahteva. 

• Presuda na osnovu priznanja: Donosi se kada tuženi prizna tužbeni zahtev, do zaključenja glavne rasprave. 

• Presuda na osnovu odricanja: Donosi se ako tužilac odrekne tužbenog zahteva pre zaključenja glavne rasprave. 

• Presuda zbog propuštanja: Donosi se ukoliko tuženi ne podnese odgovor na tužbu u određenom roku, uz ispunjenje dodatnih određenih zakonskih uslova. 

• Presuda zbog izostanka: Donosi se ako tuženi ne pristupi ili ne učestvuje u ročištu za glavnu raspravu, ili pristupi, ali neće da se upusti u raspravljanje i ne ospori tužbeni zahtev, uz dodatne uslove. 

• Dopunska presuda: Donosi se kada sud propusti da odluči o delu zahteva ili više zahteva u postupku, o kojima je morao da odluči presudom. 

• Sudsko poravnanje: Postiže se kada obe stranke odluče da se dogovore, i svoj spor reše zaključivanjem sudskog poravnanja. 

Da li strankama stoje na raspolaganju određeni pravni lekovi? 

Presudu prvostepenog suda moguće je osporiti žalbom u roku od 15 dana (u nekim specifičnim slučajevima, 8 dana) od dana prijema prepisa presude, i to iz sledećih razloga: 

• Bitne povrede odredaba parničnog postupka (npr. stranci nije bilo omogućeno da raspravlja pred sudom, odluku doneo nenadležan sud, protivno Zakonu javnost bila isključena na glavnoj raspravi, onemogućeno stranci da upotrebljava svoj jezik i pismo). 
• Pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. 

• Pogrešne primena materijalnog prava (npr. neprimenjivanje odgovarajuće pravne norme ili primena pogrešne norme). 

S druge strane, vanredna pravna sredstva koja su dostupna za osporavanje pravnosnažnih presuda uključuju: 

• Reviziju (stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja pravnosnažne presude, ukoliko vrednost spora prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 EUR). 

• Zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude (koji može izjaviti isključivo Vrhovni javni tužilac). 

• Predlog za ponavljanje postupka (npr. ako je stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, bilo onemogućeno da raspravlja pred sudom, ili se odluka suda zasniva na ispravi koja je falsifikovana). 

Koliki su troškovi parničnog postupka u Srbiji? 

U parničnom postupku troškovi obuhvataju troškove suda (utvrđene Zakonom o sudskim taksama), advokatske troškove (koji se određuju obično u skladu sa zvaničnom advokatskom tarifom, iako stvarni troškovi mogu biti viši), putne troškove svedoka, izgubljenu zaradu svedoka i veštaka, troškove veštačenja i druge povezane izdatke. Međutim, sud uzima u obzir samo troškove koji su nužni za vođenje postupka. 

Svaka stranka prethodno sama snosi troškove koje je prouzrokovala svojim radnjama. Opšte pravilo je da je stranka koja izgubi spor dužna da naknadi troškove protivnoj stranci. Ukoliko stranka delimično uspe u sporu ili ukoliko se primenjuje princip pravičnosti, sud može odlučiti da svaka stranka snosi svoje troškove, ili da ih podeli srazmerno uspehu u sporu. 

Da li je moguće izvršenje presude? 

Kada domaća presuda postane pravosnažna i izvršna, izvršni poverilac može pokrenuti izvršni postupak. Mora postojati rešenje o izvršenju, dok je za samo sprovođenje postupka izvršenja nekih vrsta predmeta nadležan sud, a za neke javni izvršitelj. 

Postupak izvršenja strane presude (donete od strane inostranog suda ili drugog organa čije odluke imaju istu pravnu snagu kao sudske odluke) je nešto drugačiji. Da bi strana sudska odluka bila izvršena u Srbiji, potrebno je da je prethodno priznaju srpski sudovi. Strana presuda mora biti pravosnažna, izvršna i obavezujuća prema zakonima države iz koje potiče, a između Srbije i strane države mora postojati reciprocitet. Srpski sudovi mogu odbiti priznanje strane presude ako: 

• je strana sudska odluka u suprotnosti sa javnim poretkom Republike Srbije, utvrđenih Ustavom; 

• se odnosi na pitanje koje spada pod isključivu nadležnost suda u Srbiji, osim u bračnim sporovima ako se tuženi ne protivi; 

• lice protiv koga je doneta odluka nije učestvovalo u postupku, usled nepravilnosti; 

• se tiče pitanja koje je već rešeno pravosnažnom presudom između istih stranaka, bilo u Srbiji ili u drugoj stranoj državi, koju su stranke priznale u Srbiji; 

• nema reciprociteta; 

• je u toku postupak pred srpskim sudovima o istom pitanju, među istim strankama, u kom slučaju će postupak priznanja strane sudske odluke biti prekinut.