Šta je međunarodna otmica dece?
Razvod braka dodatno može da se zakomplikuje kada su u slučaj uključena deca i međunarodni element.
Razdvojeni ili razvedeni roditelji, u nekim izuzetno teškim situacijama, uspevaju da, doslovno govoreći, otmu svoje dete i odvedu ga preko granice, najčešće u državu svog porekla. Ovim se krše prava deteta, naročito da održava redovne kontakte sa svakim od roditelja. Prekogranično odvođenje dece je složen problem koji predstavlja izvor kako pravnih, tako i političkih sukoba među državama.
Može se reći kako nijedna nacija nije uspela da pomenuti problem izbegne i upravo je to razlog koji je iznedrio samu Hašku konvenciju o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece ( 25. oktobar 1980. godine), koja će kao glavni cilj postaviti zajedničke napore i koordinisanu saradnju između država, kako bi se problem lakše i efikasnije rešio. Konvencija ne omogućava meritorno odlučivanje o starateljstvu nad detetom, već obezbeđuje hitan povratak nezakonito odvedene ili zadržane dece i za cilj ima uspostavljanje ranijeg faktičkog stanja. Time se pravo na starateljstvo, koje postoji po pravu države u kojoj je dete pre odvođenja bilo stalno nastanjeno, poštuje u svim drugim državama ugovornicama.
„Najbolji interes roditelja” maskiran u „najbolji interes deteta”?
Osnovna svrha Konvencije ostvaruje se uvek kroz zaštitu „najboljeg interesa deteta”. Ipak, brzina i pragmatičnost Haške konvencije suočavaju se sa ozbiljnim testom, s obzirom da navedeni princip nameće usaglašavanje ili čak podređenost interesa ostalih pravnih subjekata interesima deteta.
Sa druge strane, ne može se izbeći utisak kako su u prvom planu Haške Konvencije prava i interesi roditelja, dok se interes deteta nastoji, često veštački, uklopiti u mehanizam primene pomenutog međunarodnog ugovora. U prilog ovome idu i neka istraživanja kojima je utvrđeno da se većina slučajeva dešava u kontekstu porodičnog nasilja. Prekogranično odvođenje deteta može biti istovremeno i odgovor na partnersko nasilje, ali takođe i vrsta partnerskog nasilja.
Jasno je da porodično nasilje kome prisustvuje dete, kao svedok ili kao direktna žrtva, nepovratno pogađa njegov emocionalni, psihički i fizički razvoj. U vezi sa ovim postavlja se pitanje da li ove činjenice treba uzeti u obzir prilikom odlučivanja o povratku deteta, čak iako se nasilje direktno ne tiče deteta.
Navedene tvrdnje nisu upravljene na pomisao o potpunoj nefunkcionalnosti konvencije, već samo na to kako je mehanizam zreo za izmene, budući da se u praksi pokazao donekle nefunkcionalnim. Glavna ideja ovog bloga je da pokaže da su interesi deteta kao pravnog subjekta najbitniji i da se to ne sme izgubiti i učiniti nevidljivim unutar mehanizma Haške konvencije.
Šta može da se uradi u slučaju međunarodne otmice dece?
Svako lice, institucija ili organ koji tvrdi da je odvođenjem ili zadržavanjem deteta van granica teritorije Republike Srbije povređeno pravo na starateljstvo nad detetom ili pravo na viđanje deteta (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), može podneti zahtev Ministarstvu pravde Republike Srbije, koje je određeno kao Centralni organ za sprovođenje Konvencije. Zahtev se podnosi na obrascu, u zavisnosti da li podnosilac zahteva želi:
- vraćanje deteta
- ostvarivanje prava na viđanje deteta.
Uz zahtev je potrebno priložiti originale dokumenata ili overene kopije, kao na primer: izvod iz matične knjige rođenih za dete, odnosno venčanih za roditelje, odluke suda ili drugog organa koje se odnose na starateljstvo nad detetom, dokumenatciju iz koje se može utvrditi da je dete boravilo na teritoriji Republike Srbije (npr. upisnica izdata od strane školske ustanove, obdaništa, medicinska dokumentacija i sl. ) i bilo koja druga dokumenta koja se mogu smatrati bitnim za ovaj postupak. U pogledu dokumenata koji se dostavljaju ne zahteva se dodatna legalizacija, niti neka slična formalnost u tom smislu.
Zahtev i sva dostavljena dokumenta moraju biti sačinjena na srpskom jeziku, pri čemu se uz to mora priložiti prevod na zvanični jezik države u koju je dete odvedeno, a ukoliko to nije moguće na engleski ili francuski jezik.
Nakon prijema, zahtev za vraćanje, odnosno viđanje deteta biće prosleđen Centralnom izvršnom organu države u koju je dete odvedeno. Centralni izvršni organ te države će preduzeti sve odgovarajuće mere radi obezbeđenja dobrovoljnog povratka deteta, odnosno otklanjanja svih prepreka u ostvarivanju prava na viđanje i obavestiće sud ili upravni organ koji je dalje nadležan za sprovođenje postupka za vraćanje, odnosno omogućavanje viđanja deteta.
Šta radi Ministarstvo pravde?
Kao Centralni organ Ministarstvo pravde je ovlašćeno da:
- Prima zamolnice;
- Sprovodi prethodni postupak (utvrđuje ispunjenost uslova za dalje postupanje);
- Preduzima sve potrebne radnje da se pronađe mesto gde se dete nalazi, da se preduzmu sve neophodne mere da bi se zaštitili interesi deteta ili molioca (sprovođenjem medijacije, intervencijama OS, JT, policije), da obavesti sud o potrebi da bez odugovlačenja pokrene i sprovede postupak radi povratka nezakonito dovedenog ili zadržanog deteta, kao i da informiše zamolni organ i lice koje mu se obratilo o preduzetim merama i njihovim rezultatima.
Međunarodna saradnja?
U pravnim sistemima postoje različita sredstva koja se tradicionalno koriste u borbi protiv nezakonitog prekograničnog odvođenja ili zadržavanja deteta. Ona mogu biti preventivna ili represivna. Međutim, ukoliko država želi da poboljša zaštitu i sigurnost dece izvan državnih granica, mora sasvim prirodno preduzeti mere da se poboljša međunarodna saradnja. U ovom pogledu jedino mehanizam međudržavne saradnje omogućava suprotstavljanje međunarodnim otmicama. Iz tog razloga je jako bitna koordinisanost između država, kao i sama komunikacija između izabranih centralnih organa svake države potpisnice.
Odnos Haške konvencije i Evropske konvencije o ljudskim pravima (EKLJP)
U kontekstu predmeta vezanih za otmicu dece, domaći sudovi treba da budu svesni da Haška konvencija pomaže tumačenju Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP). Shodno tome, Evropski sud za ljudska prava je u predmetima otmice dece nalazio da pozitivne obaveze o spajanju roditelja i deteta iz EKLJP moraju biti tumačene u svetlu Haške konvencije, tim pre ako je tužena država potpisnica Haške konvencije. Međutim, i sama Haška konvencija podleže razmatranju u skladu sa EKLJP. Haška konvencija je opisana kao „instrument koji je po svojoj suštini procesne prirode, a ne ugovor o ljudskim pravima koji štiti pojedince na objektivnoj osnovi” prilikom opravdavanja njenog razmatranja shodno članu 8 EKLJP (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života). To znači da domaći sudovi prilikom odlučivanja o nalozima za povratak i drugim pitanjima vezanim za Hašku konvenciju i dalje moraju da obezbede poštovanje člana 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima koji se odnosi na pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života.
Primena Konvencije u Srbiji – koji su problemi?
Sama primena Konvencije u Srbiji je otežana zbog različitih procesnih nedostataka, od kojih su se sledeći izdvojili kao najizraženiji:
- Neujednačeno i konfuzno postupanje sudova (u odnosu na primenu materijalnog i procesnog prava);
- Nesnalaženje u izboru metoda pravne zaštite (parnični, vanparnični ili izvršni postupak?);
- Nepoštovanje zahteva hitnog postupanja i rokova utvrđenih Konvencijom za donošenje odluke o povratku (6 nedelja, prema članu 11 Konvencije);
- Sporost u sprovođenju postupaka za obezbeđenje kontakata deteta sa roditeljem od koga je protivpravno odvedeno.
Svakako, da bismo razumeli i poboljšali nedostatke u primeni Konvencije u našoj zemlji, potrebno je da se osvrnemo i na neke najpoznatije i najupečatljivije slučajeve u praksi drugih država. Iz tog razloga se u narednom pasusu fokusiramo na slučaj koji je presedan u ovoj oblasti.
Presuda Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Ignaccolo Zenide protiv Rumunije
Podnositeljka predstavke, Rita Ignaccolo Zenide[1], francuska je državljanka, koja je rođena 1953. i živi u Mecu (Francuska). Nakon razvoda braka, francuski sudovi su doneli odluku, koja je postala konačna, da se dvoje bračne dece dodele njoj na čuvanje. Tokom letnjeg odmora 1990. godine, deca su otišla da posete oca; on je imao dvostruko državljanstvo – francusko i rumunsko, a živeo je u Sjedinjenim Američkim Državama.
Međutim, na kraju letovanja on je odbio da vrati decu. Nakon što je promenio nekoliko adresa da bi izmakao američkim vlastima, kojima je slučaj bio podnet u skladu sa Haškom konvencijom o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece od 25. oktobra 1980. godine, uspeo je da pređe u Rumuniju u martu 1994. godine, gde je od tada živeo. Prvostepeni sud u Bukureštu je 14. decembra 1994. izdao nalog da se deca vrate podnositeljki predstavke. Međutim, napori podnositeljke predstavke da se nalog sprovede bili su neuspešni. Od 1990. godine samo je jednom videla svoju decu, na sastanku, koji su rumunske vlasti organizovale 29. januara 1997.
Ovaj slučaj je veoma bitan, budući da je na njemu izgrađena sudska praksa. On je razjasnio da se član 6 EKLJP (pravo na pravično suđenje) odnosi ne samo na sam sudski postupak, već takođe nameće obavezu državama da obezbede da se odluke suda i izvrše. Slučaj je takođe značajan jer, iako je do sada bilo više odluka o prihvatljivosti predstavki, ovo je prvi slučaj u kom je Sud odlučivao, a koji se ticao primene Haške konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece. Haška konvencija iz 1980. godine ima za cilj da obezbedi da se deca, koja su nezakonito odvedena na teritoriju koja je van nadležnosti zemlje njihovog prebivališta, što hitnije vrate.
Namera je da se sudovi ne liše, putem nezakonitog postupanja jednog roditelja, nadležnosti da utvrde koji roditelj treba da dobije dete na staranje i kako treba urediti susrete sa drugim roditeljem. Povratak deteta u skladu sa Haškom konvencijom ne utvrđuje koji će roditelj dobiti starateljstvo nad detetom, niti u kojoj državi će dete na kraju živeti.
Sud je ustanovio da su rumunske vlasti propustile da preduzmu primerene i dovoljne mere da bi ostvarile pravo podnositeljke predstavke da joj se vrate deca i da su stoga povredile njeno pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života garantovano članom 8 EKLJP.
Da li mehanizam uopšte funkcioniše?
S obzirom na broj slučajeva koji se odugovlače i koliko je teško u nekim situacijama uspostaviti saradnju sa državama u koje su deca odvedena, sa pravom može da se postavi pitanje koliko je mehanizam zaista funkcionalan? Kao najnoviji primer koji nas podstiče na ovo pitanje i razmišljanje je svakako slučaj koji se već neko vreme povlači po novinama u Srbiji. Da li zaista jedna majka odgovor i pomoć treba da traži protestom ispred Vlade? Zašto stvari koje su propisane ne mogu da se koriste u skladu sa pravilima koja važe za njih? Pravna procedura započeta je na osnovu Haške konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece. Slavica Burmazović je do svoje dece probala da stigne sudskim putem, pravosudni organi Srbije i Turske su decu dodelili majci, ali ona ne zna gde se deca nalaze. Majka pet meseci nije videla ni čula decu, poslednja tri meseca nema informacije o Esmi, Ajši i Tariku, koje je otac Ejup Sabri Jundžu u avgustu 2015. godine oteo i odveo u Tursku.
“Poslednje informacije kojima raspolaže Ministarstvo pravde kada je u pitanju slučaj Slavice Burmazović, a koje su dobijene od Ministarstva pravde Turske, jeste da je njen suprug napustio Tursku, da je otišao u Iran i da će biti lišen slobode na šest meseci kada bude lociran, zbog kršenja privremene mere.[2] U Ministarstvu spoljnih poslova sada navode kako to predstavlja veliki problem kako ih locirati, a čak i kada se uspe u tome postojaće problem sa iranskim zakonodavstvom. Ministarstvo pravde je Trećem osnovnom tužilaštvu u Beogradu, gde se vodi krivični postupak protiv oca, dalo instrukciju početkom novembra šta je potrebno za raspisivanje međunarodne poternice”, navodi se iz Ministarstva pravde.[3] Ostaje nejasno kako je Ejup Sabri Jundžu izbegao da bude lociran, kada koristi isti mobilni telefon i redovno se oglašava na društvenim mrežama.
Privremenom merom predviđeno je da otac ne može da napusti teritoriju Turske do donošenja odluke o zahtevu Slavice Burmazović da joj deca budu vraćena, a koji je prosleđen nadležnima u toj zemlji. Kada je sud presudio u korist majke, otac se žalio, ali je krajem maja i ta žalba odbijena. Ipak, on je podneo zahtev za reviziju presude i nakon toga mu se gubi svaki trag. U slučaj je uključeno i Ministarstvo spoljnih poslova u kome navode da su u stalnom kontaktu sa turskim kolegama.
Zaključak
Može se zaključiti da je posledica učestalosti otmice dece globalizacija u njenom najširem smislu, što uključuje između ostalog i mogućnosti savremenog sveta u smislu lakših međunarodnih putovanja, kao i sve više međunarodnih brakova i sve više prisutnih razvoda brakova.
U Haškoj Konvenciji o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece se insistira na uspostavljanju ranijeg stanja koje je postojalo do momenta odvođenja deteta, tj. njegov povratak u uobičajeno mesto boravka. Međutim, opravdano se može postaviti pitanje da li je povratak deteta uvek u „najboljem interesu deteta”, što je jedan od osnovnih principa iz Konvencije o pravima deteta, koji mora biti uvek primenjen u postupcima kada se odlučuje o njegovim pravima. Postoji realna bojazan da pozivanje na jedan ovakav krajnje neodređen i širok princip, može postati za sud samo izgovor da ne primeni pravo, odnosno zgodno opravdanje za svaku sudsku odluku, naročito onu kojom se odbija povratak deteta u zemlju u kojoj dete ima „uobičajeno boravište”. Ovo se može postići samo ako se uspostavi pravna pretpostavka kako je u „najboljem interesu deteta” u slučaju nezakonitog prekograničnog odvođenja da bude vraćeno u državu uobičajenog boravišta. S obzirom da iskazivanje „najboljeg interesa deteta” putem pretpostavki sužava diskrecioni prostor pravnih subjekata koji navedeni princip primenjuju, ovi izuzeci predstavljaju preostali diskrecioni prostor za individualnu, odnosno istinsku primenu „najboljeg interesa deteta”.
Međutim, i pored svih nedostataka koje sama Konvencija poseduje, ona je vrlo bitan instrument bez koga se apsolutno u ovoj grani prava u današnjem svetu ne bi moglo funkcionisati. Ona štiti neke od najvažnijih prava deteta i zastupa njegove interese. I koliko god kritika bismo mogli da uputimo na račun funkcionalnosti i operativnosti Konvencije, o njoj ne treba da sudimo isključivo na osnovu broja dece koja su vraćena u države uobičajenog boravišta i brzini njihovog povratka. Potrebno je stvoriti jednu širu sliku, prilagoditi je promenama koje se dešavaju iz godine u godinu, kako bi se funkcionalnost i operativnost Konvencije samo poboljšavali i, naravno, ne zaboraviti da je uvek i samo uvek najbitnije presuditi u korist „najboljeg interesa deteta”.
Ukoliko Vas je ova tema zainteresovala, verujemo da ćete hteti da pročitate i naš blog u kom je objašnjen razvod braka sa stranim državljaninom sa svim svojim specifičnostima.
