8 NAJČEŠĆIH PROPUSTA KOD PRENOSA INTELEKTUALNE SVOJINE U UGOVORIMA O RAZVOJU SOFTVERA

10.
Nov 2021.

Advokat Nina Radin
Kontakt: Nina Radin

software development agreement

„Postoje ljudi koji ne vide vrednost intelektualne svojine, i zbog toga će ti ljudi uvek biti u problemu kada postoji tužba koja uključuje intelektualnu svojinu.“

Paul Allen

U IT sektoru se zaključuje veliki broj različitih ugovora, kao što su npr. ugovori o licenciranju softvera, ugovori o razvoju softvera, ugovori o profesionalnim uslugama, SaaS / PaaS / IaaS ugovori, itd. Iako poprilično različiti, zajednička tačka svim tim ugovorima jeste intelektualna svojina, kao jedno od najvažnijih i neizostavnih pitanja kada govorimo o softveru. To i ne čudi, budući da je softver autorsko delo, odnosno da je autorskopravna zaštita softvera opšteprihvaćena kako u Srbiji, tako i u svetu. Ipak, pitanje da li softver može da bude patentiran već dugi niz godina stvara najrazličitije polemike širom sveta, o čemu smo detaljnije pisali u blogu o pravnoj zaštiti softvera.

Ovaj tekst se fokusira na ugovor o razvoju softvera, koji zaključuju programer (fizičko lice ili preduzetnik) i IT kompanija. Pored drugih specifičnosti, ovu vrstu ugovora odlikuje i posebna posvećenost pitanju moralnih prava autora. Naime, moralna prava (pravo da mu se prizna autorstvo na njegovom delu, da njegovo ime bude naznačeno na svakom primerku dela, da objavi svoje delo, da se suprotstavlja izmenama svog dela od strane neovlašćenih lica, itd.) može imati samo fizičko lice kao autor dela (npr. softvera), a ne i pravna lica. Pravna lica, sa druge strane, mogu imati odnosno sticati samo imovinska autorska prava (pravo da umnožavaju delo, da stavljaju primerke dela u promet, emituju, daju u zakup, itd.).

Dodatno su moralna prava specifična jer ne dele uvek sudbinu imovinskih. Primera radi, prema pravu Republike Srbije autor ne može preneti ugovorom svoja moralna prava na druga lica, dok može ustupiti pojedina ili sva imovinska prava na svome delu drugom licu. Međutim, ovo nije slučaj u svim državama, i to je dodatni razlog zašto je oprez neophodan naročito kada zaključujete ugovor sa stranim licima, a merodavno pravo nije pravo Republike Srbije. Primera radi, u SAD-u je poznat pravni institut „work made for hire“ prema kome je moguć celokupan prenos (moralnih i imovinskih prava), naravno uz ispunjenje odgovarajućih uslova koje to pravo predviđa.

Upravo zbog ovih ali i drugih specifičnosti moralnih prava, kao i značaja prvog prenosa prava u nizu, u ovom tekstu ne obrađujemo ugovor o razvoju softvera između dve firme. Prvi prenos, sa fizičkog lica autora softvera na pravno lice, je u praksi najčešće i najvažniji, jer ako on nije pravilan i firma ne obezbedi najširi obim prava za sebe, može trpeti ozbiljne, milionske tužbe od klijenata iz inostranstva kojima je nepravilno dalje prenela prava koja, kako se može ispostaviti na kraju, sama nije imala. Zamislimo to kao virus, koji može inficirati svaki vaš naredni ugovorni odnos sa klijentima, ukoliko ga niste pravilno rešili najpre sa fizičkim licem koje je razvijalo softver.

1. Čija je intelektualna svojina?

software development agreement, software development contract

IT kompaniji je u interesu da celokupno imovinsko pravo intelektualne svojine na softveru (koje je prenosivo) ima u svom vlasništvu, kako bi nesmetano mogla dalje ekonomski da eksploatiše softver, ali i da ga modifikuje, upgrade-uje itd. Zbog toga IT kompanija treba naročito da vodi računa kako će regulisati pitanje kome pripada intelektualna svojina koju stvori programer. U prilog ovome naročito govori i činjenica da kompanije često nisu ni svesne koliko samo jedna reč može da promeni čitavo značenje prenosa prava. Tako, može se desiti kobna greška da se ne napravi jasna razlika između prenosa (prodaje) softvera i njegovog licenciranja. Nije retko ni da se pogrešno opiše sam predmet transfera odnosno softver, te da se pogrešno definiše intelektualna svojina, kao i da se pogrešno odredi momenat prenosa vlasništva na softveru itd. To su samo neka važna pitanja, ali svakako ne i jedina, koja često budu pogrešno adresirana u ugovoru o razvoju softvera, zbog čega posledice mogu biti katastrofalne.

Primera radi, ukoliko vi kao kompanija niste pravilno preneli na sebe sva prenosiva imovinska prava od programera, a dalje u lancu, kreirani proizvod isporučujete svom inostranom klijentu, koji potom želi da podnese prijavu za patent, upravo zbog tog nepravilnog prenosa može biti izložen milionskim tužbama, što se na kraju lako može prevaliti na vas. I sve to samo zato što prenos prava, najčešće i nenamerno, nije dobro regulisan.

U slučaju da je merodavno pravo Republike Srbije, treba imati u vidu odredbu Zakona o autorskom i srodnim pravima Republike Srbije, koja propisuje da ukoliko je na osnovu ugovora o narudžbini autorskog dela izrađen računarski program (softver), naručilac (u našim primerima IT kompanija) stiče sva prava iskorišćavanja računarskog programa, ako ugovorom nije drukčije određeno. Dakle, zakon dopušta da ugovor o razvoju softvera predvidi i drugačije rešenje, zbog čega je dodatno važno da se ovo pitanje precizno reguliše i izbegne svaka sumnja. Drugačija pravila važe za računarski program kao autorsko delo koje je stvoreno u radnom odnosu, o čemu smo detaljnije pisali u jednom od naših blogova na temu autorskih prava.

2. Prethodno razvijene tehnologije

U praksi nije retko da programer ranije kreirane delove koda ili čak delove koda trećeg lica inkorporiše u softver koji kreira za IT kompaniju sa kojom je sada u ugovornom odnosu. Ukoliko se takva intelektualna svojina pravilno ne reguliše (najpre identifikovanjem), lako može doći do povrede prava trećih lica, a samim tim i odgovornosti za visoke naknade štete zbog takve povrede.

3. Open-source softver

Problem se naročito usložnjava ukoliko programer inkorporiše open-source softver (u daljem tekstu: OSS) u proizvod razvijen za tu IT kompaniju. Upotreba OSS mora da se precizno reguliše i u ugovoru i u internim pravilima IT kompanije. U suprotnom, IT kompanija rizikuje da je u budućnosti određena licenca OSS-a spreči da naplati naknadu trećim licima za korišćenje razvijenog softvera ili, ukoliko se softver isporučuje krajnjem klijentu, da bude predmet tužbe zbog povrede prava intelektualne svojine.

4. Povreda prava trećih lica

software development agreements,intellectual property

Čest problem koji se može javiti u praksi jeste i pitanje šta se dešava i ko je kriv u slučaju da kreirani softver povređuje prava trećih lica. Ovo je upravo tema kojom je potrebno preventivno se baviti i uključiti u ugovor o razvoju softvera. Naime, neophodno je da se precizno razgraniči u kojoj meri je programer odgovoran za tu povredu i sledstveno tome dužan da obešteti kompaniju, a u kojim slučajevima i u kojoj meri, a prevashodno i da li, se može ograničiti njegova odgovornost.

Na sve to treba dodati i zakonska pravila koja u najvećem broju država ne dopuštaju oslobođenje odgovornosti za slučajeve kada je neko lice namerno načinilo povredu ili je npr. znalo da njegove radnje predstavljaju kršenje tuđih prava. Smisao toga je da se ne pruža zaštita nesavesnim i nepoštenim licima.

Najzad, specifične su situacije i kada se softver koji kreira programer kombinuje sa softverom IT kompanije kojoj se isporučuje ili kada pored programera i treća lica učestvuju u kreiranju softvera (kroz usluge ili materijal). Ovakve situacije zahtevaju pravilnu preraspodelu odgovornosti među akterima.

Povreda prava trećih lica dovodi do ozbiljnih sporova i izuzetno visokih naknada šteta. Ako se ima u vidu koliku vrednost u današnje vreme može imati jedan softver i kolika šteta može nastati u slučaju povrede prava, ovakve naknade i kazne su neretko i milionske. Na sve to treba dodati i činjenicu da su mnogo češće situacije u kojima su ugovori o razvoju softvera internacionalni, a svakako i da je priroda softvera takva da se lako koristi i distribuira širom sveta. Upravo to najčešće dovodi do međunarodnih sporova, koji podrazumevaju daleko veće troškove u odnosu na domaće postupke.

5. Licenca

Čak i onda kada nije primarni fokus ugovora (kada se ne radi o ugovoru o licenciranju softvera), licenca se za različite delove isporuke ipak može  provući i kroz ugovor o razvoju softvera. Zbog toga smo svedoci da su najčešće greške u vezi sa licencom pogrešno definisanje predmeta licence, i još češće neadekvatno određenje obima licence.

Faktori kao što su da li će softver u celosti biti razvijen u budućnosti ili neki delovi postoje i sada, da li će nastati i tzv. prateći proizvodi i slično, direktno utiču i na to kako će definicija biti postavljena. Usled toga, treba voditi računa da definicija ne bude preuska i time ograničavajuća, ali ni preširoka i time potencijalno neizvršiva.

Najzad, licenca treba da reflektuje preraspodelu prava (i obaveza) između davaoca i sticaoca licence, te je važno precizno definisati šta je dozvoljeno a šta zabranjeno i koja prava ko ima i/ili nema. Neka od tipičnih prava koja se daju licencom su pravo na pravljenje kopije softvera, pravo modifikovanja softvera, pravo na distribuciju itd. Takođe je veoma značajno precizno regulisati da li je licenca ekskluzivna ili ne, da li postoje vremenska ili teritorijalna ograničenja i sl.

6. Koliko je pamćenje opasno?

Pitanje koje se kao veoma osetljivo javlja, posebno kod Ugovora o poverljivosti, a može se javiti i kod ugovora o razvoju softvera, jeste da li programer ima pravo da slobodno koristi ideje, tehnike i know-how koji su u vezi sa isporučenim softverom, a koje je programer (ili članovi njegovog tima) zadržao u svojoj memoriji. Iako se ove klauzule ne sreću suviše često u ugovorima o razvoju softvera, po pravilu kada su prisutne, stvaraju napore u pregovorima. Više razloga je za to, a jedan od ključnih jeste namera IT kompanije da bude isključivi vlasnik svega kreiranog tokom ugovornog odnosa, posebno ako je softver izrazito konkurentan proizvod. Zbog toga ova klauzula zahteva oprez prilikom regulisanja.

7. Dalji prenos prava intelektualne svojine trećim licima

software development agreements, software development contract

Rečeno je da prenos prava intelektualne svojine sa programera na IT firmu koja ga je angažovala za izradu softvera treba gledati kao na prvi prenos prava u nizu. Naime, najčešće će IT kompanija koja je u prvom prenosu sticalac prava (a programer je prvi prenosilac) dalje prenositi prava na softveru (bilo kroz licenciranje softvera, bilo kroz potpuni transfer prava svojine na softveru). Zbog toga, ukoliko taj prvi prenos prava sa programera na IT kompaniju, odnosno naručioca softvera (prva karika u lancu) nije izvršen pravilno, jasno je da će problem postojati u svim narednim transferima, ili da čak to može onemogućiti dalji prenos.

Šta se dešava u praksi?

Primera radi, kada se ugovara prenos prava intelektualne svojine sa programera na IT kompaniju, ukoliko je IT kompanija matična kompanija – osnivač većeg broja firmi, potrebno je pravilno definisati na koga se tačno vrši prenos. To podrazumeva da se reše vlasnički odnosi ne samo u odnosu na matičnu firmu, nego i po potrebi u odnosu na ćerke firme ili generalno povezana lica. Definicija povezanih lica je u tom slučaju važna za obe ugovorne strane, kako se ne bi desilo da prava pripadnu neželjenim licima.

O ovome posebno treba voditi računa ukoliko matična IT firma planira u budućnosti da proda (neku) ćerku firmu. Činjenica da ćerka firma ima licencu ili drugo pravo na softveru može povećati vrednost te firme prilikom prodaje trećem licu. Očekivano je da kupac ćerke firme uradi due diligence prilikom kupovine, te ukoliko ugovor o razvoju softvera ne reguliše (pravilno) ova pitanja, može se desiti da to odbije potencijalnog kupca, odnosno investitora. Ovo je posebno važno i ukoliko se povezana lica razilaze, a ostaje zajednički interes za korišćenjem softvera.

Čest primer iz prakse je da se traži od prodavca u statusnoj promeni (u našem primeru bi to bila matična firma koja prodaje ćerku firmu) da garantuje i potvrdi da je isključivi vlasnik i nosilac svih prava na intelektualnoj svojini, i da ona ne podleže nikakvim ograničenjima koja bi onemogućila prodavcu da prenese vlasništvo na intelektualnoj svojini trećim licima. Ukoliko ta garancija ne bi bila tačna zbog nepravilnog prenosa, jasno je da bi matična firma mogla biti izložena ozbiljnim naknadama štete zbog garantovanja nečega što nije tačno.

8. Poslovne tajne

software development agreements, ip transfer, intellectual property, ip, intellectual property transfer

Iako se na prvi pogled ne čine kao da ovde pripadaju, poslovne tajne su još jedan značajan aspekt intelektualne svojine koji je neizostavan deo svakog ugovora o razvoju softvera. Svako otkrivanje kompanijske poslovne tajne sa sobom nosi rizik od potencijalne štete koja može biti načinjena ukoliko se ona nađe u pogrešnim rukama. S druge strane, deljenje poverljivih poslovnih informacija sa drugom stranom je neizbežno u svakom poslovnom odnosu, te je neophodno naći zlatnu sredinu – otkriti onoliko koliko je potrebno za uspešnost saradnje, ali se prethodno zaštititi od mogućih opasnosti.

Tu na scenu stupa klauzula poverljivosti u ugovoru o razvoju softvera kojom se precizno definiše koje su informacije poverljive, koje su obaveze ugovornih strana u pogledu njihovog čuvanja i eventualne sankcije za kršenje tih obaveza. Svakako da je zaseban ugovor o poverljivosti najbolji način da se ovo pitanje reguliše. Ukoliko se, pak, oko potpisivanja zasebnog NDA iz nekog razloga ugovorne strane u datom trenutku ne slože, preporučljivo je da ugovor o razvoju softvera sadrži barem sveobuhvatnu klauzulu poverljivosti koja će vlasnika poverljivih informacija spasiti kasnijih poteškoća u slučaju spora zbog otkrivanja tih informacija.

Nedovoljna pažnja posvećena pitanju intelektualne svojine je vrlo prisutna i najčešće kobna greška prilikom sačinjavanja ugovora o razvoju softvera. Stoga, od ključne važnosti je svakom ugovoru pristupiti sa velikom dozom opreza, kako bi se izbegle potencijalne katastrofalne posledice.

NEWSLETTER

Budite u toku sa najvažnijim informacijama