Ugovor o razvoju softvera i prenos intelektualne svojine

10.
Jun 2022.


Kontakt: Nina Radin

„Postoje ljudi koji ne vide vrednost intelektualne svojine, i zbog toga će ti ljudi uvek biti u problemu kada postoji tužba koja uključuje intelektualnu svojinu.“

Paul Allen

U IT sektoru se zaključuje veliki broj različitih ugovora, kao što su npr. ugovori o licenciranju softvera, ugovori o razvoju softvera, ugovori o profesionalnim uslugama, SaaS / PaaS / IaaS ugovori, itd. Iako poprilično različiti, zajednička tačka svim tim ugovorima jeste intelektualna svojina, kao jedno od najvažnijih i neizostavnih pitanja kada govorimo o softveru. To i ne čudi, budući da je softver autorsko delo, odnosno da je autorskopravna zaštita softvera opšteprihvaćena kako u Srbiji, tako i u svetu. Ipak, pitanje da li softver može da bude patentiran već dugi niz godina stvara najrazličitije polemike širom sveta, o čemu smo detaljnije pisali u blogu o pravnoj zaštiti softvera.

Ovaj tekst se fokusira na ugovor o razvoju softvera, koji zaključuju programer (fizičko lice ili preduzetnik) i IT kompanija. Pored drugih specifičnosti, ovu vrstu ugovora odlikuje i posebna posvećenost pitanju moralnih prava autora. Naime, moralna prava (pravo da mu se prizna autorstvo na njegovom delu, da njegovo ime bude naznačeno na svakom primerku dela, da objavi svoje delo, da se suprotstavlja izmenama svog dela od strane neovlašćenih lica, itd.) može imati samo fizičko lice kao autor dela (npr. softvera), a ne i pravna lica. Pravna lica, sa druge strane, mogu imati odnosno sticati samo imovinska autorska prava (pravo da umnožavaju delo, da stavljaju primerke dela u promet, emituju, daju u zakup, itd.).

Moralna prava su dodatno specifična jer ne dele uvek sudbinu imovinskih. Primera radi, prema pravu Republike Srbije autor ne može preneti ugovorom svoja moralna prava na druga lica, dok može ustupiti pojedina ili sva imovinska prava na svome delu drugom licu. Međutim, ovo nije slučaj u svim državama, i to je dodatni razlog zašto je oprez neophodan naročito kada zaključujete ugovor sa stranim licima, a merodavno pravo nije pravo Republike Srbije. Tako je, na primer, u SAD-u poznat pravni institut „work made for hire“ prema kome je moguć celokupan prenos (moralnih i imovinskih prava), naravno uz ispunjenje odgovarajućih uslova koje to pravo predviđa. S druge strane, u domaćem pravu ne postoji pandan ovoj vrsti prenosa, što u velikoj meri može otežati primenu u Srbiji ugovora na koje se primenjuje pravo SAD.

Upravo zbog ovih ali i drugih specifičnosti moralnih prava, kao i značaja prvog prenosa prava u nizu, u ovom tekstu ne obrađujemo ugovor o razvoju softvera između dve firme. Naime, prvi prenos, sa fizičkog lica autora softvera na pravno lice, je u praksi najčešće i najvažniji, jer ako on nije pravilan i firma ne obezbedi najširi obim prava za sebe, može trpeti ozbiljne, milionske tužbe od klijenata iz inostranstva kojima je nepravilno dalje prenela prava koja, kako se može ispostaviti na kraju, sama nije imala.

Zamislimo to kao virus, koji može inficirati svaki vaš naredni ugovorni odnos sa klijentima, ukoliko ga niste pravilno regulisali najpre sa fizičkim licem koje je razvijalo softver.

1. Čija je intelektualna svojina?

IT kompaniji je u interesu da celokupno imovinsko pravo intelektualne svojine na softveru (koje je prenosivo) ima u svom vlasništvu, kako bi nesmetano mogla dalje ekonomski da eksploatiše softver, ali i da ga modifikuje, upgrade-uje itd. Zbog toga IT kompanija treba naročito da vodi računa kako će regulisati pitanje kome pripada intelektualna svojina koju stvori programer. U prilog ovome naročito govori i činjenica da kompanije često nisu ni svesne koliko samo jedna reč može da promeni čitavo značenje prenosa prava. Tako, može se desiti kobna greška da se ne napravi jasna razlika između prenosa (prodaje) softvera i njegovog licenciranja. Nije retko ni da se pogrešno opiše sam predmet transfera odnosno softver, te da se pogrešno definiše intelektualna svojina, kao i da se pogrešno odredi momenat prenosa vlasništva na softveru itd.

Ovo su samo neka od,, ali svakako ne i jedina važna pitanja koja neretko budu pogrešno adresirana u ugovoru o razvoju softvera, zbog čega posledice mogu biti katastrofalne.

Primera radi, ukoliko vi kao kompanija niste pravilno preneli na sebe sva prenosiva imovinska prava od programera, a dalje u lancu, kreirani proizvod isporučujete svom inostranom klijentu, koji potom želi da podnese prijavu za patent, Vaš klijent upravo zbog prvog nepravilnog prenosa može biti izložen milionskim tužbama, što se na kraju lako može prevaliti na vas. I sve to samo zato što prenos prava, najčešće i nenamerno, nije pravilno učinjen.

Još jedan razlog zašto Vam prvi prenos autorskog prava može biti od velikog značaja jeste činjenica da, ako želite da deponujete autorsko delo u Zavodu za intelektualnu svojinu, morate imati adekvatan osnov sticanja autorskog prava na tom delu (između ostalog). Kako iz dana u dan sve više raste interesovanje za poreske podsticaje koji su poslednjih godina uvedeni u domaći poreski sistem, primera radi, kompanija koja se odluči za korišćenje IP Box olakšice svakako treba da na vreme razmišlja o tome da li je autorsko pravo na delu koje želi da deponuje zaista preneto na nju na odgovarajući način.

U slučaju da je merodavno pravo Republike Srbije, treba imati u vidu odredbu Zakona o autorskom i srodnim pravima Republike Srbije, koja propisuje da ukoliko je na osnovu ugovora o narudžbini autorskog dela izrađen računarski program (softver), naručilac – klijent (u našim primerima IT kompanija) stiče sva prava iskorišćavanja računarskog programa, ako ugovorom nije drukčije određeno. Dakle, pravilo je da se na onoga ko je “naručio” softver prenose sva ovlašćenja koja mogu biti preneta, ali zakon dopušta da ugovor o razvoju softvera predvidi i drugačije rešenje. Upravo zbog toga je dodatno važno da se ovo pitanje precizno reguliše u ugovoru i na taj način izbegne svaka sumnja.

Nešto drugačija pravila važe za računarski program kao autorsko delo koje je stvoreno u radnom odnosu, o čemu smo detaljnije pisali u jednom od naših blogova na temu autorskih prava.

2. Prethodno razvijene tehnologije

U praksi nije retko da programer ranije kreirane delove koda ili čak delove koda trećeg lica inkorporiše u softver koji kreira za IT kompaniju sa kojom je sada u ugovornom odnosu. Ukoliko se takva intelektualna svojina pravilno ne reguliše (najpre identifikovanjem), lako može doći do povrede prava trećih lica, a samim tim i odgovornosti za visoke naknade štete zbog takve povrede.

U praksi to zovemo background technology odnosno prethodno razvijene tehnologije – to je sva tehnologija koju je Vaš programer razvio pre nego što je zaključio ugovor sa Vama, a koristi je prilikom pružanja usluga po osnovu tog ugovora. Primera radi, ako programer koristi aplikaciju koja pripada njemu da bi Vama pružio uslugu, vrlo lako se može postaviti pitanje: kome pripada rezultat tog rada?

Da biste izbegli to pitanje i potencijalno negativan odgovor po Vas, mislite o tome unapred i budite sigurni da ste i ovu temu pokrili ugovorom.

3. Open-source softver

Problem se naročito usložnjava ukoliko programer inkorporiše open-source softver (u daljem tekstu: OSS) u proizvod razvijen za tu IT kompaniju. Upotreba OSS mora da se precizno reguliše i u ugovoru i u internim pravilima IT kompanije. U suprotnom, IT kompanija rizikuje da je u budućnosti određena licenca OSS-a spreči da naplati naknadu trećim licima za korišćenje razvijenog softvera ili, ukoliko se softver isporučuje krajnjem klijentu, da bude predmet tužbe zbog povrede prava intelektualne svojine.

Iako se može činiti kao banalnost, ako Vaša kompanija razvija softver sa ciljem dalje komercijalizacije, vrlo je važno adekvatno definisati ugovorom da Vaš kontraktor (ne) sme koristiti open source kod prilikom razvoja softvera za Vas.

4. Povreda prava trećih lica

Čest problem koji se može javiti u praksi jeste i pitanje šta se dešava i ko je kriv u slučaju da kreirani softver povređuje prava trećih lica. Ovo je upravo tema kojom je potrebno preventivno se baviti i uključiti u ugovor o razvoju softvera. Naime, neophodno je da se precizno razgraniči u kojoj meri je programer odgovoran za tu povredu i sledstveno tome dužan da obešteti kompaniju, a u kojim slučajevima i u kojoj meri, a prevashodno i da li, se može ograničiti njegova odgovornost.

Šta ako Vam je Vaš kontraktor pružao usluge koristeći softver koji pripada kompaniji sa kojom je ranije bio u radnom odnosu? Može li prethodni poslodavac zahtevati od Vas određenu radnju, kakvu, i šta Vi možete uraditi u tom slučaju? Mnogo je pitanja koja Vam mogu zadati znatne glavobolje ukoliko na njih ne odgovorite u samom ugovoru.

Na sve to treba dodati i zakonska pravila koja u najvećem broju država ne dopuštaju oslobođenje odgovornosti za slučajeve kada je neko lice namerno načinilo povredu ili je npr. znalo da njegove radnje predstavljaju kršenje tuđih prava. Smisao toga je da se ne pruža zaštita nesavesnim i nepoštenim licima.

Najzad, specifične su situacije i kada se softver koji kreira programer kombinuje sa softverom IT kompanije kojoj se isporučuje ili kada pored programera i treća lica učestvuju u kreiranju softvera (kroz usluge ili materijal). Praktično, u tom slučaju je u rad uključeno više nosilaca prava intelektualne svojine, te ovakve situacije zahtevaju pravilnu preraspodelu odgovornosti među akterima.

Povreda prava trećih lica dovodi do ozbiljnih sporova i izuzetno visokih naknada šteta. Ako se ima u vidu koliku vrednost u današnje vreme može imati jedan softver i kolika šteta može nastati u slučaju povrede prava, ovakve naknade i kazne su neretko i milionske. Na sve to treba dodati i činjenicu da su mnogo češće situacije u kojima su ugovori o razvoju softvera internacionalni, a svakako i da je priroda softvera takva da se lako koristi i distribuira širom sveta. Upravo to najčešće dovodi do međunarodnih sporova, koji podrazumevaju daleko veće troškove u odnosu na domaće postupke.

5. Licenca

Čak i onda kada nije primarni fokus ugovora (kada se ne radi o ugovoru o licenciranju softvera), licenca se za različite delove isporuke ipak može  provući i kroz ugovor o razvoju softvera. Zbog toga smo svedoci da su vrlo učestale greške u vezi sa licencom pogrešno definisanje predmeta licence, i još češće neadekvatno određenje obima licence.

Faktori kao što su da li će softver u celosti biti razvijen u budućnosti ili neki delovi postoje i sada, da li će nastati i tzv. prateći proizvodi i slično, direktno utiču i na to kako će definicija biti postavljena. Usled toga, treba voditi računa da definicija ne bude preuska i time ograničavajuća, ali ni preširoka i time potencijalno neizvršiva.

Najzad, licenca treba da reflektuje preraspodelu prava (i obaveza) između davaoca i sticaoca licence, te je važno precizno definisati šta je dozvoljeno a šta zabranjeno i koja prava ko ima i/ili nema. Neka od tipičnih prava koja se daju licencom su pravo na pravljenje kopije softvera, pravo modifikovanja softvera, pravo na distribuciju itd. Takođe je veoma značajno precizno regulisati da li je licenca ekskluzivna ili ne, da li postoje vremenska ili teritorijalna ograničenja i sl.

6. Koliko je pamćenje opasno?

Pitanje koje se kao veoma osetljivo javlja, posebno kod Ugovora o poverljivosti, a može se javiti i kod ugovora o razvoju softvera, jeste da li programer ima pravo da slobodno koristi ideje, tehnike i know-how koji su u vezi sa isporučenim softverom, a koje je programer (ili članovi njegovog tima) zadržao u svojoj memoriji. Ovo pitanje se u praksi reguliše posebnom vrstom klauzule koja, u zavisnosti kako se formuliše, može vrlo lako dovesti do ogromnih posledica ukoliko dođe do situacije u kojoj se mogu primeniti.

Iako se ove klauzule ne sreću suviše često u ugovorima o razvoju softvera, po pravilu kada su prisutne, stvaraju napore u pregovorima. Više razloga je za to, a jedan od ključnih jeste namera IT kompanije da bude isključivi vlasnik svega kreiranog tokom ugovornog odnosa, posebno ako je softver izrazito konkurentan proizvod. Ipak, da li je moguće nekome ograničiti pamćenje? Diskutabilno. Zbog toga ova klauzula zahteva oprez prilikom regulisanja.

7. Dalji prenos prava intelektualne svojine trećim licima

software development agreements

Već je rečeno da prenos prava intelektualne svojine sa programera na IT firmu koja ga je angažovala za izradu softvera treba gledati kao na prvi prenos prava u nizu.

Naime, najčešće će IT kompanija koja je u prvom prenosu sticalac prava (a programer je prvi prenosilac) dalje prenositi prava na softveru (bilo kroz licenciranje softvera, bilo kroz potpuni transfer prava svojine na softveru). Zbog toga, ukoliko taj prvi prenos prava sa programera na IT kompaniju, odnosno naručioca softvera (prva karika u lancu) nije izvršen pravilno, jasno je da će problem postojati u svim narednim transferima, ili da čak to može onemogućiti dalji prenos.

Šta se dešava u praksi?

Primera radi, kada se ugovara prenos prava intelektualne svojine sa programera na veliku matičnu IT kompaniju, koja je osnivač većeg broja manjih firmi, potrebno je pravilno definisati na koga se tačno vrši prenos. Na matičnu kompaniju ili na sve kompanije u lancu? Pravilno definisanje ove situacije podrazumeva da se reše vlasnički odnosi ne samo u odnosu na matičnu firmu, nego i po potrebi u odnosu na ćerke firme ili generalno povezana lica. Definicija povezanih lica je u tom slučaju važna za obe ugovorne strane, kako se ne bi desilo da neko omaškom dođe do prava koja mu nisu bila namenjena.

O ovome posebno treba voditi računa ukoliko matična IT firma planira u budućnosti da proda (neku) ćerku firmu. Činjenica da ćerka firma ima licencu ili drugo pravo na softveru može znatno povećati vrednost te firme prilikom prodaje trećem licu. Očekivano je da kupac ćerke firme uradi due diligence prilikom kupovine, te ukoliko ugovor o razvoju softvera ne reguliše (pravilno) ova pitanja, može se desiti da to odbije potencijalnog kupca, odnosno investitora. Ovo je posebno važno i ukoliko se povezana lica razilaze, a ostaje zajednički interes za korišćenjem softvera.

Čest primer iz prakse je da se traži od prodavca u statusnoj promeni (u našem primeru bi to bila matična firma koja prodaje ćerku firmu) da garantuje i potvrdi da je isključivi vlasnik i nosilac svih prava na intelektualnoj svojini, i da ne podleže nikakvim ograničenjima koja bi je ograničila da prenese vlasništvo na intelektualnoj svojini trećim licima. Ukoliko ta garancija ne bi bila tačna zbog nepravilnog prenosa, jasno je da bi matična firma mogla biti izložena ozbiljnim naknadama štete zbog garantovanja nečega što nije tačno.

8. Poslovne tajne

Iako se na prvi pogled ne čine kao da ovde pripadaju, poslovne tajne su još jedan značajan aspekt intelektualne svojine koji je neizostavan deo svakog ugovora o razvoju softvera. Svako otkrivanje kompanijske poslovne tajne sa sobom nosi rizik od potencijalne štete koja može biti načinjena ukoliko se ona nađe u pogrešnim rukama. S druge strane, deljenje poverljivih poslovnih informacija sa drugom stranom je neizbežno u svakom poslovnom odnosu, te je neophodno naći zlatnu sredinu – otkriti onoliko koliko je potrebno za uspešnost saradnje, ali se prethodno zaštititi od mogućih opasnosti.

Tu na scenu stupa klauzula poverljivosti u ugovoru o razvoju softvera kojom se precizno definiše koje su informacije poverljive, koje su obaveze ugovornih strana u pogledu njihovog čuvanja i eventualne sankcije za kršenje tih obaveza. Iako je, nesporno, zaseban ugovor o poverljivosti najbolji način da se ovo pitanje reguliše, ukoliko se, pak, oko potpisivanja zasebnog NDA iz nekog razloga ugovorne strane u datom trenutku ne slože, preporučljivo je da ugovor o razvoju softvera sadrži barem sveobuhvatnu klauzulu poverljivosti koja će vlasnika poverljivih informacija spasiti kasnijih poteškoća u slučaju spora zbog otkrivanja tih informacija.

Praksa nam, nažalost, pokazuje da je nedovoljna pažnja posvećena pitanju intelektualne svojine vrlo prisutna i najčešće kobna greška prilikom sačinjavanja ugovora o razvoju softvera. Pitanja intelektualne svojine se možda ne čine toliko važnim na samom početku saradnje, ali jedan korak u pogrešnom pravcu može dovesti do slepe ulice iz koje je vrlo teško pronaći pravi put nazad. Stoga, od ključne važnosti je svakom ugovoru pristupiti sa velikom dozom opreza, kako bi se izbegle potencijalne katastrofalne posledice.

NEWSLETTER

Budite u toku sa najvažnijim informacijama