Početkom 2019. godine predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova (dalje: Ministarstvo, MUP) prvi put su izašli u javnost sa zvaničnom najavom postavljanja više od 1.000 kamera širom Beograda, čije su lokacije već u tom trenutku bile određene na osnovu „ispitivanja i analize događanja, pre svega krivičnih dela na teritoriji grada Beograda”, po navodima ovog organa. Glavni argument kojim su se državni zvaničnici poslužili jeste pozivanje na doprinos kontroli saobraćaja, bezbednosti građana i bržem otkrivanju krivičnih dela, a što će se postići kreiranjem takozvanog „sigurnog grada”. Pored toga, MUP se u kratkim crtama oglasio i povodom već tada prisutnog negodovanja javnosti, tvrdeći da ne postoji razlog za brigu građana da će njihova privatnost biti ugrožena.
Iako na prvi pogled možda zadovoljivši kriterijum transparentnosti postupanja državnih organa, čim se zađe malo ispod površine, pravo stanje dobija potpuno drugačiji oblik: na postavljena pitanja od strane građanskih organizacija MUP je odgovorio na neadekvatan i polovičan način, što je bilo dovoljno da već prisutna zabrinutost u javnosti još više naraste.
Sama činjenica da će na ulicama kojim se građani svakodnevno kreću biti postavljene kamere nove generacije koje detektuju lica prolaznika, dovodi do postavljanja niza pitanja u vezi sa ovim projektom i stvara brojne mogućnosti da se teško ugrozi čitav niz prava građana, među kojima su prvenstveno pravo na privatnost i pravo na zaštitu podataka o ličnosti.
U vremenu kada smo okruženi najsavremenijim tehničkim izumima i kada svaku svoju potrebu možemo ispuniti jednim klikom, čini se da nema granica ljudskim mogućnostima. Ipak, između pozitivnih i negativnih strana tehnološkog napretka veoma je tanka granica, što dovodi do pitanja: koja strana ima primat kada u sukob dođu tehnologija i ljudska prava?
Nadzor kao oličenje kontrole
Ideja o totalnom nadzoru predstavlja koncept koji je u društvu poznat vekovima unazad. Ovakav vid društvene kontrole svoje prvo otelotvorenje dobio je u 18. veku kroz predlog tada novog dizajna zatvora koji je predstavio filozof Džeremi Bentam, kreator nacrta građevine pod nazivom Panoptikon. Suština ovog arhitektonskog dela jeste mogućnost neprestanog posmatranja zatvorenika iz centralnog tornja, pri čemu zatvorenici ne mogu znati da li ih, kada i ko posmatra. Lišavajući ih privatnosti, posmatrač zapravo stvara mentalni pritisak na zatvorenike koji za rezultat ima promenu u njihovom ponašanju usled straha i čak paranoje.
O konceptu Panoptikona nastavilo se govoriti i tokom 20. veka. Mišel Fuko, francuski filozof isticao je da je ovakav model pogodan za primenu i za obrazovanje đaka, lečenje bolesnika ili nadgledanje radnika, odnosno u svakoj situaciji u kojoj je potrebno nametnuti izvesni oblik ponašanja. Već tada mogao se izvesti zaključak da je masovno nadgledanje daleko efikasnije i suptilnije oružje od bilo kakvih represivnih mera vlasti, jer kod građana stvara „mentalni zatvor”.
Sa psihološke strane posmatrano, način kako se pojedinac ponaša kada je posmatran ili kada misli da je posmatran, potpuno je drugačiji u odnosu na stanje kada oseća da ima privatnost i sve slobode. Sama svest da u bilo kom trenutku neko može uočiti „greške” u njegovom ponašanju, kod čoveka rađa neprirodnu tendenciju da se prilagodi očekivanjima onoga ko posmatra. Na taj način dolazi do stvaranja konformističkog i poslušničkog ponašanja koje kao posledicu ima nemogućnost izražavanja bilo kakvih ličnih stavova, mišljenja ili izbora pojedinca.
U vremenu u kom su fundamentalna prava pojedinaca zagarantovana i zaštićena brojnim međunarodnim, regionalnim i nacionalnim pravnim aktima, ograničavanje osnovnih ljudskih sloboda od strane autoritativnih vlasti dovodi u pitanje celokupnu koncepciju demokratskog društva. Lišavanje prava na privatnost zarad navodnih viših ciljeva u korist države može biti shvaćeno kao prvi znak stvaranja orvelovskog društva, lišenog slobode i potpuno zatvorenog za bilo kakav napredak i spoljni uticaj.
Na osnovu svega rečenog, zaključak je da zabrinutost građana Srbije, u konkretnoj situaciji, ima veoma čvrst osnov u činjenici da prikupljanje podataka putem konstantnog nadgledanja javnog prostora može biti veoma opasno sredstvo za postizanje autoritarnosti i formiranje distopijskog društva. Bezbednost građana koja se ističe kao prioritet, veoma lako može postati samo sredstvo prikrivanja brojnih zloupotreba pomoću prikupljenih podataka o građanima.
„Pametni nadzor” bez podrške Poverenika
Pored više očiglednih pokazatelja da bi donetu odluku možda trebalo još jednom preispitati, MUP je istrajao u nastojanjima da se ideja o postavljanju „pametnih” kamera širom glavnog grada sprovede u delo. Ipak, čak i pokušaj da se takvo postupanje opravda i predstavi u legitimnom svetlu, pokazao se kao neuspešan: zamisao Ministarstva naišla je na zvanično neodobravanje nadležnog organa specijalizovanog za zaštitu podataka o ličnosti.
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (dalje: Zakon) propisuje da je:
„… u slučaju da postoji verovatnoća da će neka vrsta obrade, posebno upotrebom novih tehnologija i uzimajući u obzir prirodu, obim, okolnosti i svrhu obrade, prouzrokovati visok rizik za prava i slobode fizičkih lica, rukovalac podacima dužan je da pre nego što započne sa obradom izvrši procenu uticaja predviđenih radnji obrade na zaštitu podataka o ličnosti.”
U vezi sa navedenim i ukoliko su ispunjeni uslovi koje on navodi, propisana je obaveza prethodnog pribavljanja mišljenja Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (dalje: Poverenik) pre započinjanja radnji obrade.
Zakon je stupio na snagu avgusta 2019. godine, a mesec dana nakon toga MUP je dostavio Povereniku Procenu uticaja obrade na zaštitu podataka o ličnosti korišćenjem sistema video nadzora (dalje: Procena). Međutim, povratna informacija u vidu mišljenja od strane Poverenika nije dovela do zadovoljavajućeg ishoda – donet je zaključak da prethodna Procena nije izrađena u skladu sa zakonom propisanim standardima, ni formalno ni sadržinski. Uprkos toj činjenici, MUP je nastavio sa svim aktivnostima, što je i potvrđeno od strane velikog broj građana koji su na društvenim mrežama izrazili svoju uznemirenost povodom kamera koje su već postavljene širom Beograda.
Postupanje MUP-a kao znak za uzbunu
I pored svih psiholoških i etičkih razloga protiv uvođenja masovnog sistema inteligentnih video kamera na ulicama, argument koji ipak u najvećoj meri potvrđuje stav o spornoj legitimnosti takvog nadzora jeste: nezakonitost. Zakon propušta da konkretno uredi oblast video nadzora na javnim površinama, ali propisuje osnovna načela zaštite podataka o ličnosti koja su preuzeta iz evropske regulative (Opšte odredbe o zaštiti podataka o ličnosti – GDPR), a u konkretnom slučaju u znatnoj meri su zanemarena. Upravo odnos MUP-a prema propisanim obavezama predviđenim Zakonom, jeste razlog za preispitivanje sveukupne dozvoljenosti sprovođenja ovakve vrste projekta.
Transparentnost |
Nikakva javna debata niti drugi vidovi učešća demokratskog društva u odlučivanju po ovom pitanju nisu sprovedeni. Građanima od početka nisu bile dostupne informacije o javnoj nabavci opreme za sprovođenje video nadzora, o samoj tehnologiji koja će se koristiti, niti o lokacijama na kojima su kamere postavljene. Pored kršenja principa zaštite podataka o ličnosti, takvo nekooperativno i uzdržano držanje nadležnih organa može dovesti u pitanje pravo na slobodu izražavanja kao i pravo na slobodu okupljanja i udruživanja. |
Ograničenje u odnosu na svrhu obrade |
MUP navodi da je svrha obrade „bezbednost građana i sprečavanje kriminalnih aktivnosti”, što je veoma neodređena i previše opšte postavljena definicija kojom se ne može opravdati izrazito visok stepen invazivnosti ovakve obrade. |
Minimizacija podataka |
Nije utvrđeno da su podaci koji se prikupljaju primereni, bitni i ograničeni na ono što je neophodno u odnosu na svrhu obrade, što je preduslov kako bi obrada bila zakonita. |
Srazmernost obrade |
Dodatni uslov za zakonitost obrade jeste da ona bude srazmerna u odnosu na cilj koji se njome postiže; već pomenuti, nedovoljno određeni cilj suzbijanja protivpravnih aktivnosti, ne može opravdati potencijalne pretnje po prava i slobode građana. |
Osnov obrade |
U Proceni koja je dostavljena Povereniku, MUP nabraja pojedine zakonske propise koji regulišu određena pitanja u pogledu zaštite podataka; ipak, ni na jednom mestu ne navodi se konkretno koji je pravni osnov za ovakvu obradu, što je možda i primarni uslov za pravilno identifikovanje svih okolnosti takve obrade, kako je Poverenik obrazložio u svom odgovoru na Procenu. |
Procena uticaja na zaštitu podataka o ličnosti |
Poverenik je u gorepomenutom mišljenju doneo zaključak da dostavljena Procena ne ispunjava uslove propisane Zakonom, jer ne sadrži sve neophodne elemente, te, pored već navedenih, nedostaju i informacije o planiranim radnjama obrade, rizicima za prava i slobode fizičkih lica i o preduzimanju odgovarajućih mera za umanjivanje istih tih rizika. |
Epicentar problema u ovoj situaciji jeste činjenica da ni izbliza nije jasno objašnjena svrha uvođenja ovako intruzivne tehnologije koja ne podrazumeva upotrebu običnih kamera, već i softvera za prepoznavanje lica. Takva tehnologija omogućava prikupljanje daleko većeg broja podataka, uključujući i biometrijske podatke snimljenih lica. Sa aspekta prava građana na informisanost i u svetlu već pomenutog načela transparentnosti, nedopustivo je da javnosti i dalje nisu dostupne neke ključne informacije, poput:
- u kojim situacijama će se prikupljeni podaci obrađivati,
- čiji će se podaci prethodno nalaziti u bazi sa kojom će softver da “uparuje” novoprikupljene podatke,
- u kom formatu će se podaci čuvati,
- da li će biti moguća verifikacija prikupljenih podataka i sl.
Nepomirljivost privatnosti i sigurnosti – istina ili mit?
Zanemarujući naizgled očiglednu činjenicu da nadziranje nije sinonim za bezbednost, Ministarstvo unutrašnjih poslova grubo se oglušilo o imperativne propise i preporuke profesionalnih subjekata, te se odlučilo na postavljanje kamera nove tehnologije na ulice. Imajući u vidu da je uticaj pametnog nadzora na stopu kriminaliteta kontroverzno pitanje i na međunarodnom nivou, ni u najmanjoj meri nije sporno da bi donošenju odluke o uvođenju takve mere trebala prethoditi daleko ozbiljnija i detaljnija analiza. Do sada, istraživanja na tu temu nisu pružila osnov za bilo kakav zaključak, a što i sam MUP priznaje u Proceni.
Svaka novina u jednom društvu, koliko god vidljivi njeni efekti bili, donosi promene koje mogu u određenoj meri uticati na pripadnike tog društva. Samim tim, od velikog je značaja da oni koji daju zadnju reč objektivno odmere sve prednosti i mane, kako bi doneli pravu odluku. Uvođenje pametnih kamera odličan je primer društvene inovacije koja može imati različite posledice, u zavisnosti od toga na koji način se implementira. Međutim, u ovakvim situacijama, kada su benefiti upitni, a moguće zloupotrebe očigledne i nesagledive, građani bi se sa punim pravom mogli zapitati – koliko sigurno društvo žele?
