COVID-19 i ugovori: Da li ih čitate pažljivije nakon pandemije?

COVID-19 pandemija ostavila je dalekosežne posledice po biznis, svetsko i lokalno tržište, međunarodnu trgovinu, kao i gotovo svaku industriju pružanja usluga.

Tokom pandemije, veliki broj kompanija susreo se sa poteškoćama u izvršavanju svojih ugovornih obaveza, a mnoge od njih zapitale su se mogu li nekako biti izuzete od njihovog izvršenja. Ko bi trebao da snosi odgovornost zbog nemogućnosti ispunjenja usled COVID-19?

Imajući u vidu trenutnu političku situaciju u kojoj se čitav svet nalazi, sigurno da postoje određene paralele sa uticajem COVID-19 pandemije na obavljanje delatnosti i ispunjavanje obaveza iz ugovorima sa poslovnim partnerima.

Počećemo sa primerom. Tokom pandemije, neki trgovci su se suočili sa zabranom izvoza njihovih proizvoda, dok su se drugi susreli sa problemom potpunog zatvaranja granica država koje su deo transportnog lanca.

U tom smislu, oni nisu mogli da ispune svoje ugovorne obaveze prema svojim prekograničnim kupcima.

Stoga, izvozno orijentisana preduzeća suočila su se sa gubitkom profita i nemogućnošću da izvrše svoje obaveze prema svojim zaposlenima i drugim ugovornim stranama (npr. svojim dobavljačima). Ovakva situacija je prouzrokovala bankrot mnogih kompanija, a naročito malih i srednjih preduzeća.

Za više informacija o promenama koje je COVID-19 prouzrokovao u oblasti rada i zaposlenja pročitajte COVID-19 i poslodavci: niste voleli rad od kuće? bolje počnite.

Imajući u vidu prethodno rečeno, odlaganje ili prekidanje izvršenja obaveza u odnosu na mnoge ugovore je bilo neizbežno.

U normalnim okolnostima, pravilo je jasno: u slučaju neispunjenja obaveze iz ugovora, strana koja ga se pridržavala može zahtevati ispunjenje obaveze ili raskinuti ugovor usled neispunjenja obaveze. Ona u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete zbog neispunjenja ili neblagovremenog ispunjenja obaveza druge strane.

Pandemija COVID-19 i s njom povezane mere (poput nacionalnih zabrana izvoza), ipak mogu da budu uzrok značajnih okolnosti koje mogu da opravdaju neispunjenje. Ovo znači da se možda mogu primeniti izuzeci od prethodnih pravila.

Dakle, koji su to izuzeci kojima bi ugovorne strane mogle da se služe?

U suštini, mogu se razmotriti dva pravna instituta:

1. Viša sila;
2. Promenjene okolnosti (poznate i pod nazivom „Rebus Sic Stantibus”).

Gde bi ugovorne strane trebalo da potraže odgovor na pitanje da li se COVID-19 ili političke sankcije mogu smatrati opravdanim razlogom za neispunjenje ugovora usled više sile ili promenjenih okolnosti?

Odgovor bi pre svega trebalo potražiti u ugovoru. Prvo pažljivo pročitajte ugovor, a ako on ne sadrži odredbe o tome, odgovor se može naći u merodavnom pravu za taj ugovor.

Ova analiza se zasniva prevashodno na pravu Srbije.

Viša sila predstavlja događaj koji se nalazi izvan razumne kontrole ugovorne strane i koji je onemogućava u izvršenju ugovornih obaveza. Suština ovog koncepta je da ugovorna strana koja se poziva na njega, nastupanje takvog događaja nije mogla predvideti u vreme zaključenja ugovora niti je njegovo dejstvo mogla otkloniti.

U takvim okolnostima, ugovorna strana koja je sprečena da izvrši obavezu usled više sile neće odgovarati za neispunjenje, odnosno zadocnjenje.

Iako nije obavezna, klauzula više sile je česta u ugovorima. Takođe je često da ugovorne strane ne posvete dovoljno pažnje čitanju i formulisanju ove klauzule.

Ugovorne strane mogu da preciziraju događaje koji će se smatrati višom silom, što olakšava prepoznavanje kada je ona nastupila. Obično ova klauzula sadrži opštu definiciju pojma, a iza toga sledi otvorena lista primera više sile. Stoga, čitajući svoj ugovor, možete da potražite termine poput: prirodni događaji i katastrofe, rat, epidemija, pandemija, bolesti i sl.

Veoma je važno da imate na umu da događaj treba da bude nepredvidiv. Međutim, ukoliko poslujete u oblasti u kojoj profit u velikoj meri zavisi od recimo redovnih prirodnih ili klimatskih uslova, ovaj načelno nepredvidivi ali ipak razumno očekivani događaj ne bi se smatrao događajem više sile na način da sprečava ugovornu stranu da svoju obavezu izvrši.

Stoga, ova klauzula se mora pažljivo tumačiti i posmatrati u kontekstu okolnosti svakog pojedinačnog ugovornog odnosa.

Kada ne postoji saglasnost ugovornih strana, viša sila može biti utvrđena od strane suda koji tada odlučuje da li je određeni događaj koji se može kvalifikovati kao viša sila (na primer, uvođenje konkretne restrikcije usled COVID-19 pandemije), neposredni uzrok neispunjenja ugovora. U tom slučaju, sud će odlučivati po pravu koje je merodavno za taj ugovor. Zaključak bi zahtevao temeljnu analizu okolnosti u svakom pojedinačnom slučaju.

Ipak treba imati na umu da se od ugovorne strane uvek traži da uloži razuman trud da izvrši svoje obaveze, pridržava se načela savesnosti i poštenja i postupa sa pažnjom dobrog privrednika.

Da bi se događaj smatrao višom silom mora ispuniti određene uslove, i to kumulativno, a koje ćemo analizirati na primeru COVID-19:

• Događaj mora da bude spoljni i nezavisan od volje ugovorne strane. Prilikom ispitivanja ovog kriterijuma treba da imate na umu daCOVID-19 sam po sebi nije događaj, ali bi jedna od njegovih posledica to verovatno bila (npr. zabrana izvoza);
• Ugovorna strana ne može da izvrši obaveze, jer je u tome sprečena ili ometena događajem koji predstavlja višu silu. U ovom slučaju, ta ugovorna strana će morati da dokaže uzročno-posledičnu vezu između svoje nemogućnosti da ispuni ugovor i nastupanja posledice pandemije COVID-19.

Ipak, važno je imati u vidu da ekonomski razlozi koji su doveli do bankrota ugovorne strane pogođene višom silom najčešće nisu dovoljni za zadovoljenje ovog kriterijuma, osim ukoliko ugovor to izričito ne navodi. S druge strane, verovatnije je da bi naredba o obaveznom prekidu aktivnosti i evakuaciji radnog mesta, izdata od strane državnih organa, ispunila ovaj uslov.

• Ugovorna strana koja je pogođena višom silom mora preduzeti sve potrebne radnje da izbegne i otkloni događaj ili njegove posledice. Koje su to radnje, zavisi od prirode ugovora i okolnosti. Na primer: u nekim industrijama (npr. IT industrija) poslodavac može da organizuje rad od kuće, što bi omogućilo nivo efektivnosti sličan onom u uobičajenim okolnostima pa nema osnova za pozivanje na višu silu;
• Ugovorna strana pogođena višom silom mora dati obaveštenje drugoj strani o nastupanju više sile u skladu sa zakonom ili ugovornim odredbama.

Odgovor na ovo pitanje, kao i uvek, zavise od ugovora. Obično se u ugovoru nalaze odredbe kojima se produžava rok za ispunjenje obaveza ili se predviđa suspenzija ugovora dok viša sila traje. Po pravilu, ako viša sila traje duže vreme, ugovorne odredbe ovlašćuju strane da raskinu ugovor.

U zavisnosti od efekata koje određeni događaj proizvede na izvršenje ugovornih obaveza, može doći do toga da ugovorna strana otežano izvršava svoje obaveze, ali nije sasvim onemogućena u tome. Tada bi se mogao primeniti institut promenjenih okolnosti („Rebus Sic Stantibus”).

Promenjene okolnosti podrazumevaju da strane mogu da:

• izmene ugovor i ugovorne obaveze

ili

• zajednički odluče da raskinu ugovor,

ako su ispunjeni sledeći uslovi:

• okolnosti su se značajno promenile u odnosu na okolnosti koje su postojale u vreme zaključenja ugovora,
• ove okolnosti otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane ili se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora,
• očigledno je da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana,
• po opštem mišljenju bilo bi nepravično održati ga na snazi takvog kakav je,
• strana koja se poziva na promenjene okolnosti nije bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih nije mogla izbeći ili otkloniti.

Ne sme se izgubiti iz vida i da je ugovorna strana koja je pogođena promenjenim okolnostima dužna da uputi drugoj strani obaveštenje o nastupanju promenjenih okolnosti, kao i izjavu o raskidu ugovora pre dospelosti ugovorne obaveze.

Napominjemo da je veoma interesantno da drugi kriterijum odgovara konceptu  „Doctrine of Frustration” iz engleskog prava, iako je ovaj koncept veoma neuobičajen za pravne sisteme koji pripadaju evropsko-kontinentalnom pravu, poput prava Srbije. U praksi se ovaj kriterijum najteže ispunjava.

Ako se ugovorne strane ne mogu sporazumeti o izmeni ili raskidu ugovora, strana kojoj je ispunjavanje obaveze otežano može od suda tražiti raskid ugovora.

Kao i kod više sile, teret dokazivanja leži na onoj strani koja tvrdi da je promena okolnosti nastupila.

Ipak, čak i ako su svi uslovi ispunjeni, može da postoji prepreka unutar samog ugovora. Naime, prema srpskom pravu, stranke imaju mogućnost prethodnog odricanja od prava da raskinu ugovor zbog promenjenih okolnosti, osim ako je to u suprotnosti sa principom savesnosti i poštenja. Dakle, pre nego što zatražite raskid ili izmenu, ponovo pažljivo pročitajte ugovor, kako biste ustanovili da li zaista imate ovu mogućnost.

Nakon COVID-19 pandemije, možemo zaključiti da je odredbe poput onih koje regulišu višu silu ili promenjene okolnosti, iako ne regulišu komercijalne uslove vašeg poslovanja sa partnerima, treba pažljivo čitati – za svaki slučaj.