Porez na kriptovalute i digitalnu imovinu u Srbiji

28.
Dec 2022.

O digitalnoj imovini i regulatornom okviru

Svedoci smo uzlaznog trenda ulaganja u različite oblike digitalne imovine, što podrazumeva njeno stvaranje, sticanje, promet, kao i dalji razvoj. Mnogi pravni sistemi uveliko prepoznaju ovaj trend, te nastoje da talas digitalne imovine usmere u postojeće, ali i nove pravne okvire. Osnovno pitanje koje se stoga nameće za sve zainteresovane subjekte jeste – kako država tretira digitalnu imovinu sa poreskog aspekta. Zbog toga nastojimo da pokrijemo pitanja kao što su: da li se plaća porez na kriptovalute ili, pak, da li postoji porez za Bitcoin ili NFT? U nastavku ćemo izložiti koji se to tačno porezi na digitalnu imovinu moraju platiti i kako je digitalna imovina regulisana sa pravnog aspekta u Srbiji.

Da li postoji zakonski okvir o digitalnoj imovini u Srbiji?

Da, Srbija se nalazi na listi zemlja koje su regulisale virtuelne valute i digitalne tokene. Naime, nedavno usvojeni Zakon o digitalnoj imovini je jedan od prvih koraka koje je Srbija napravila u cilju uključivanja digitalne imovine u svoj zakonodavni okvir, a koji je počeo da se primenjuje 29.06.2021. godine. Ovaj datum ujedno označava i trenutak od kojeg je počela primena novih propisa o oporezivanju digitalne imovine. Zbog toga je od ključne važnosti za sve zainteresovane da se upoznaju sa načinom na koji se oporezuje digitalna imovina, u koju spadaju i Bitcoin, Ethereum, NFT i mnogi drugi oblici digitalne imovine.

Takođe, zanimljivo je da Zakon o digitalnoj imovini počiva na principu tehnološke neutralnosti, što znači da, iako je suštinski usmeren na blockchain tehnologiju, njime se potencijalno obuhvataju i druge slične tehnologije koje bi se mogle razviti i u budućnosti. Iz ovoga proizlazi namera zakonodavca da Zakon o digitalnoj imovini dugoročno postane regulatorni noseći stub za sve moderne tehnologije koje su zasnovane na blockchain-u, ali i sličnim inovativnim tehnološkim dostignućima. Drugim rečima, kripto regulativa je stigla u Srbiju i planira da ostane i razvija se u korak sa tehnološkim dostignućima.

Šta sve spada u digitalnu imovinu?

Digitalna imovina, kao zbirni pojam, odnosi se na svaki digitalni zapis vrednosti koji se može digitalno kupovati, prodavati, razmenjivati ili prenositi i koji se može koristiti kao sredstvo razmene ili u svrhu ulaganja. Šta ovo konkretno znači? To znači da postoje dve vrste digitalne imovine koje naš Zakon prepoznaje. Naime, zakon digitalnu imovinu razvrstava u dve kategorije – virtuelne valute i digitalne tokene.

Virtuelna valuta predstavlja onu vrstu digitalne imovine koju nije izdala i za čiju vrednost ne garantuje nijedan organ javne vlasti, koja nije vezana za zakonsko sredstvo plaćanja i nema pravni status novca ili valute, ali je fizička ili pravna lica prihvataju kao sredstvo razmene. Ona se takođe može kupovati, prodavati, razmenjivati, prenositi i čuvati. Digitalne valute je najlakše opisati kao digitalne dragocenosti, poput zlata ili dijamanata u realnom svetu. Naime, imaju određenu vrednost, mogu biti sredstvo razmene, ali ujedno ne predstavljaju novac.

Digitalni token, kao vrsta digitalne imovine, je digitalni zapis koji u sebi sadrži jedno ili više imovinskih prava. Prava koja sadrži digitalni token mogu biti raznovrsna – od potraživanja određenog novčanog iznosa, sve do upravljačkih prava i učešća u dobiti, kao i prava na pristup određenoj robi ili uslugama. Dakle digitalni tokeni jesu ona vrsta digitalne imovine koja njenom imaocu garantuje određeno pravo ili uslugu zbog same činjenice da poseduje token, dok sam izdavalac tokena može po sopstvenom nahođenju u njega inkorporirati određeno pravo ili uslugu koju želi da token sa sobom nosi.

Jedna od važnih posledica razlikovanja ove dve vrste digitalne imovine leži u tome što je zakonodavac upravo na ovoj razlici zasnovao nadležnost svoja dva regulatorna organa. Takođe, ova razlika je značajna i za neke poreske aspekte prometa virtuelnih valuta i digitalnih tokena. Tako, Narodna banka Srbije će biti nadležna u domenu virtuelnih valutama, dok će Komisija za hartije od vrednosti biti nadležna u pogledu digitalnih tokena.

Kako da u konkretnom slučaju saznam u koju vrstu spada digitalna imovina koju posedujem ili u koju želim da investiram?

Na ovo pitanje ne postoji jedan tačan odgovor, već je u svakoj prilici potrebno proceniti u koju grupu spada digitalna imovina. Međutim, suštinska razlika se sastoji u sledećem. Ukoliko iz same digitalne imovine proističu određena prava koja su zagarantovana njenim imaocima, kao što je slučaj sa određenim vrstama NFT-jeva onda se radi o digitalnom tokenu. Sa druge strane, ukoliko digitalna imovina ima takve osobine da njenim imaocima ne daje prava, već se koristi za razmenu, onda se radi o virtuelnoj valuti, kao što je primera radi Bitcoin[1].

Upućeni će se verovatno zapitati šta je sa digitalnom imovinom koja poseduje mešovite karakteristike, te kako ćemo u tom slučaju razlikovati ove dve vrste digitalne imovine? Naš zakon prepoznaje i ovakvu situaciju. Ukoliko digitalna imovina daje još neka prava osim što se može koristiti za razmenu onda se (skoro) sigurno radi o hibridnoj digitalnoj imovini, koja istovremeno ima odlike virtuelnih valuta i digitalnih tokena. U ovom slučaju, oba regulatorna organa, Komisija za hartije od vrednosti i Narodna banka Srbije će biti nadležni u svim pitanjima vezanim za hibridnu digitalnu imovinu.

Šta (ni)je još regulisano?

Zakon o digitalnoj imovini nikome ne ograničava pravo sticanja digitalne imovine. Tako, fizička i pravna lica mogu da poseduju digitalnu imovinu i mogu da njome trguju, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Prilikom trgovanja oni mogu, ali ne moraju da koriste usluge pružaoca usluga povezanih sa digitalnom imovinom koji su za to dobili odgovarajuću dozvolu u skladu sa Zakonom o digitalnoj imovini. Dakle, načelno nema prepreka da se za trgovanje koriste inostrane platforme.

Takođe, rudarenje je dozvoljeno, a zakon ga ostavlja izvan svog opsega primene, što znači da ga fizička i pravna lica mogu obavljati slobodno. Međutim važno je imati u vidu da poreski propisi prepoznaju rudarenje kao način sticanja digitalne imovine, o čemu možete pročitati u nastavku.

Dodatno, jedan od ciljeva koji se žele postići izdavanjem digitalne imovine jeste i finansiranje projekata i poslovnih poduhvata. Stoga, ko u Srbiji poželi da izda digitalne tokene i virtuelne valute koje će moći da reklamira široj javnosti, biće u obavezi da tom prilikom objavi tzv. beli papir. Beli papir je dokument koji sadrži podatke o izdavaocu digitalne imovine, samoj digitalnoj imovini, rizicima povezanim s digitalnom imovinom i koji ima cilj da omogući investitorima donošenje informisane investicione odluke. Beli papir se izdaje i objavljuje u znatno jednostavnijoj proceduri nego prospekt kod izdavanja finansijskih instrumenata, ali je logika u pozadini njegovog izdavanja gotovo identična. Ovaj vid finansiranja zbog toga može biti značajan za mala i srednja pravna lica, kao i za startap-ove koji nastoje da prikupe sredstva za finansiranje, a nisu spremni da izdaju hartije od vrednosti ili posluju u formi akcionarskog društva.

U nastavku ćemo analizirati teme kao što su – kako platiti porez na kriptovalute, odnosno da li i kada postoji obaveza plaćanja poreza na bitkoin, poreza na NFT, dakle generalno sve o porezima na kriptovalute i digitalnu imovinu.

PORESKI TRETMAN DIGITALNE IMOVINE

Oporezivanje prihoda fizičkih lica koji je ostvaren kupovinom i prodajom kriptovaluta

Koji događaj predstavlja činjenicu zbog koje nastaje obaveza plaćanja poreza na kriptovalute i digitalne tokene? Zakonom o porezu na dohodak građana propisano je da se prihodi ostvareni od prodaje digitalne imovine smatraju kapitalnim dobitkom, te se na ostvarene prihode plaća porez po stopi od 15%. Dakle, odlučujuća činjenica (oporezivi događaj) jeste sama trgovina kriptovalutama i trgovina digitalnim tokenima. U trenutku kada je određeno lice trgovalo svojom digitalnom imovinom, te od takve transakcije steklo određeni prihod, može nastati obaveza plaćanja poreza na kapitalnu dobit. Šta je tačno taj profit, odnosno da li prodaja digitalne imovine uvek podrazumeva neko plaćanje poreza?

Profit podrazumeva postojanje pozitivne razlike između nabavne cene i cene po kojoj je digitalna imovina prodata, odnosno da ste u plusu. Primera radi, ukoliko prodate određeni coin po ceni od 50 evra, a stekli ste ga po nabavnoj ceni od 20 evra, obaveza plaćanja poreza na kapitalnu dobit je vezana za razliku ove dve vrednosti, odnosno za profit koji iznosi 30 evra. Dakle, ovaj porez na digitalnu imovinu se određuje u odnosu na sam iznos profita (poreska osnovica), i to po stopi od 15%.

Sa druge strane, ukoliko prodajom digitalne imovine nije ostvaren profit, odnosno ukoliko je prodata po nabavnoj ceni ili čak po nižoj ceni, nema kapitalnog dobitka (tj. profita), te ne postoji ni obveze plaćanja poreza. Na primer, ukoliko je virtuelna valuta kupljena po ceni od 20 evra, a prodata po ceni od 10 evra, nije ostvaren profit, već je došlo da kapitalnog gubitka. „Dobra vest“ je da postoji mogućnost da se ovakav kapitalni gubitak prebije drugim kapitalnim dobicima.

Takođe, da bi se utvrdilo da li je prodajom digitalne imovine ostvaren profit ili ne, neophodno je dokumentovati nabavnu cenu takve imovine, odnosno cenu po kojoj je poreski obveznik kupio digitalnu imovinu. Kao dokaz o nabavnoj ceni može poslužiti potvrda određene platforme ili menjačnice.

Ovde je važno napomenuti da zakon govori o dokumentovanju nabavne cene, te se . Poreska uprava nije izdala bliže stavove i smernice u vezi sa relevantnim dokazima koje fizičko lice može da pruži poreskim organima s obzirom da se može dogoditi da ne postoje dokazi o nabavnoj ceni prilikom kupovine. U ovom slučaju, može se očekivati da Poreska uprava smatra da je nabavna cena 0 dinara, te da celokupan prihod ostvaren trgovinom digitalnom imovinom predstavlja osnovicu za obračun poreza. Preciznije, celokupan prihod bi se smatrao profitom.

Dodatno ovde treba uzeti u obzir i činjenicu da su pojedina lica svoju digitalnu imovinu stekli pre više godina i da su sve transakcije obavljene preko određenih digitalnih/mobilnih platformi i aplikacija za trgovinu digitalnom imovinom gde često ne postoji trag o kupoprodaji. U Hrvatskoj je ovaj problem eksplicitno rešen na jednostavan način – ukoliko je kriptovaluta stečena pre više od 2 godine, prilikom njene zamene za novac se ne plaća porez na kapitalni dobitak. Međutim, naš zakonodavac se inicijalno nije vodio ovim primerom.

Sa druge strane, Zakon o porezu na dohodak građana, između ostalog, poznaje generalno oslobođenje od obaveze plaćanja poreza na kapitalni dobitak u slučaju kada je profit ostvaren prenosom prava, udela ili hartija od vrednosti koje su bila u vlasništvu prenosioca najmanje 10 godina neprekidno. Iako nadležni organi nisu izdali zvanično mišljenje u vezi sa ovim pitanjem, može se očekivati da se ovaj izuzetak primenjuje i na digitalnu imovinu. Na primer, ukoliko ste kupili bitkoin pre 11 godina i sada odlučite da ga prodate, po ovom osnovu možete biti oslobođeni obaveze plaćanja poreza na kapitalni dobitak.

Međutim, u svetu digitalne imovine, period od 10 godina može biti veoma dug, te rešenje hrvatskog zakonodavca deluje kao efikasniji način za prevazilaženje praktičnog probleme sa kojima se obveznici mogu susresti.

Oporezivanje dohotka fizičkih lica koji je ostvaren rudarenjem

Zakon o prezu na dohodak građana prepoznaje rudarenje kao jedan od načina na koji se može steći digitalna imovina. U ovom slučaju, postavlja se pitanje da li fizička lica imaju obavezu plaćanja poreza na rudarenje.

Najčešće, u slučaju sticanja kripto imovine rudarenjem, nabavnom cenom digitalne imovine se smatra iznos troškova koje je obveznik imao u vezi sa sticanjem predmetne digitalne imovine i koje može da dokumentuje, a porez se plaća po stopi od 15% na profit ostvaren kasnijom prodajom te digitalne imovine.

To bi mogao biti onaj deo računa u kojem se vidi uvećanje utrošene električne energije u odnosu na prosečnu potrošnju rudara. Takođe, moglo bi se tvrditi i da je sama kupovina opreme za rudarenje zapravo trošak nabavke koji je obveznik imao u vezi sa sticanjem digitalne imovine. Odgovori na ova praktična pitanja još uvek nisu poznati, te ostaje na Poreskoj upravi da izda bliže smernice i mišljenja u pogledu navedenih pitanja.

Ono što Zakon definiše kao izuzetak od gore navedenog pravila jeste situacija u kojoj je obveznik za stečenu digitalnu imovinu već platio porez na drugi prihod, u kom slučaju se nabavnom cenom za svrhe određivanja kapitalnog dobitka smatra osnovica na koju je plaćen porez na drugi prihod. Šta ovo praktično znači? Naime, s obzirom na to da rudari za svoj rad uglavnom dobijaju nagradu u vidu određenog procenta digitalne imovine, takav odnos se uobičajeno smatra neformalnim ugovorom između rudara i inicijatora transakcije, kojim je definisano da će rudar pružiti uslugu potvrđivanja transakcija, za šta će dobiti predefinisanu naknadu u digitalnoj imovini od inicijatora transakcije. Ovaj izuzetak može biti od koristi onim imaocima digitalne imovine koji su već ranije platili porez na ovaj način. Ovakav vid oporezivanja je pre izmena poreskih zakona bio način na koji se oporezuje digitalna imovina stečena rudarenjem. Konkretno, ovakve transakcije su svrstavane u tzv. druge prihode koji su se oporezovali po stopi od 20% uz plaćanje pripadajućih doprinosa što dodatno uvećava efektivno poresko opterećenje. u praksi ostaje kao otvoreno pitanje, u vezi sa kojim postoje različiti stavovi, jeste da li se digitalna imovina stečena rudarenjem i nakon uvođenja izmena i dopuna zakonskih propisa kojima su ustanovljena važeća pravila oporezivanja digitalne imovine, oporezuje kao drugi prihod. Drugim rečima, nejasno je da li je prvi oporezivi događaj trenutak sticanja digitalne imovine rudarenjem (drugi prihod) ili je to trenutak raspolaganja digitalnom imovnom (kapitalni dobitak). Međutim, Poreska uprava do sada nije izdala niti jedno zvanično mišljenje u vezi sa ovim pitanjem, te ostaje da vidimo na koji način će ovo pitanje biti rešeno.

Sticanje digitalne imovine od poslodavca

Ono što može veoma zainteresovati poslodavce, kao i same zaposlene, jeste i zakonom ustanovljena mogućnost da se zaposlenima isplaćuju bonusi i/ili podsticaji u digitalnoj imovini. Zakon naime prepoznaje mogućnost da se deo zarade zaposlenima isplaćuje u digitalnoj imovini, što otvara nebrojene mogućnosti kreativnim poslodavcima. Na ovaj način, poslodavci mogu ponuditi inovativne podsticaje svojim zaposlenima – od mogućnosti da zaposleni steknu udele u pravnom licu-poslodavcu pa do isplate bonusa i drugih nagrada i podsticaja u kriptovalutama i digitalnim tokenima.

Jedan od primera da je ovakav vid podsticaja zaživeo u profesionalnom svetu jeste i primer fudbalskog transfera superstara Lionela Messija u redove fudbalskog kluba Paris Saint Germain. Naime, Lionel Messi je od poznatog kluba, kao deo naknade za transfer, dobio i određeni iznos u digitalnom tokenu $PSG Fan Tokens. Ovaj digitalni token koji je izdat od strane samog kluba u sebi sadrži različita prava koja stoje na raspolaganju njegovim imaocima, a u vezi sa funkcionisanjem samog kluba. Neke od pogodnosti koje se ovim digitalnim tokenom nude jesu i pravo glasa o različitim odlukama koje klub donosi, obraćanje igračima pred pojedine utakmice, uticaj na izgled dresova, dobijanje nagrada, kao i drugih prava i pogodnosti. Navedene tokene mogu sticati i navijači, te na taj način učestvovati u donošenju raznovrsnih odluka svog fudbalskog kluba.[2]

Da li postoji mogućnost oslobođenja od obaveze plaćanja poreza?

Po pravilu, prilikom uvođenja novih poreskih rešenja, zakonodavac istovremeno predviđa i nove poreske olakšice, kako bi podstakao obveznike da podnose adekvatne poreske prijave i kako bi se sam „negativan“ efekat zakona po prihode poreskih obveznika umanjio. Zakonodavac je istu praksu primenio i u ovom slučaju.

Naime, i u ovom slučaju zakonodavac je predvideo načine na koje obveznici mogu da izbegnu plaćanje poreza na kapitalnu dobit. Naime, ukoliko obveznik proda digitalnu imovinu i potom u roku od 90 dana uloži dobijeni novac u osnovni kapital firme u Republici Srbiji, može biti oslobođen 50% poreza na kapitalnu dobit.

Takođe, čak i u slučaju da obveznik izvrši opisano ulaganje u roku koji je duži od 90 dana, ali najkasnije u roku od 12 meseci od dana prodaje digitalne imovine, i tada postoji olakšica koja se sastoji u pravu na povraćaj 50% plaćenog poreza. Na ovaj način je data mogućnost finansiranja i pokretanja privatnog biznisa, odnosno sufinansiranja postojeće kompanije u Srbiji, i to na način da se napravi realna ušteda kroz umanjenje poreza, ukoliko su ispunjeni uslovi propisani zakonom.

Ako je digitalna imovina vrsta imovine – da li se na nju plaća i porez na imovinu?

Ukratko, da, i to u slučajevima sticanja digitalne imovine poklonom i nasleđem. Zakon o porezima na imovinu pritom propisuje oslobođenje od ove obaveze za poklonoprimce i naslednike prvog naslednog reda (npr. u slučaju kada roditelj svom detetu pokloni digitalnu imovinu), dok naslednici i poklonoprimci drugog naslednog reda plaćaju porez po nižoj stopi koja iznosi 1,5% (npr. ukoliko dete svojim roditeljima pokloni Ethereum, ili brat sestri Bitcoin). Ostala lica koja po osnovu nasledstva i poklona stiču digitalnu imovinu plaćaju porez po stopi od 2,5%.

Takođe, treba imati u vidu da je digitalna imovina koju naslednik ili poklonoprimac stekne od istog lica u jednoj kalendarskoj godini u vrednosti do 100.000,00 dinara izuzeta od oporezivanja.

Kako se plaća porez?

U slučaju ostvarivanja kapitalnog dobitka od digitalne imovine, fizičko lice koje je ostvarilo kapitalni dobitak ima obavezu da podnese poresku prijavu najkasnije u roku od 120 dana od isteka kvartala u kojem je ostvaren prihod po osnovu prenosa digitalne imovine. Praktično gledano, u slučaju kada imalac kriptovalute ostvari prihod zamenom kriptovalute za novac ili jedne kriptovalute za drugu, lice koje je tako ostvarilo kapitalni dobitak je dužno da u roku oddana od dana isteka tog kvartala podnese poresku prijavu.

Porez na kapitalne dobitke nadležni poreski organ utvrđuje rešenjem, i to na osnovu podataka iz poreske prijave, kao i na osnovu drugih podataka kojima raspolaže poreski organ. Poreska prijava se mora podneti kako u slučaju ostvarenog kapitalnog dobitka, tako i u slučaju kapitalnog gubitka. Po podnošenju poreske prijave, Poreska uprava donosi rešenje kojim se obvezniku ostavlja rok od 15 dana da plati porez koji je utvrđen rešenjem. U slučaju da obveznik ne podnese poresku prijavu rizikuje da poresku obavezu utvrditi Poreska uprava na osnovu podataka kojima sama raspolaže. Ovo znači da će u tom slučaju Poreska uprava po sopstvenom nahođenju zaračunati porez.

Očekuje se donošenje bližih mišljenja i uputstava ministarstva finansija, te dinamičnije poslovno i investiciono okruženje kada se radi o digitalnoj imovini. Ipak, može se reći da je veliki posao već urađen. Digitalna imovina je u Srbiji godinama aktuelna tema, a sva je prilika se da će postati još važnija sada kada je donet sveobuhvatni pravni okvir koji nastoji da omogući njenu dalju implementaciju i razvoj.

[1] Odgovori na često postavljana pitanja u vezi sa Zakonom o digitalnoj imovini, Komisija za hartije od vrednost, septembar 2021, dostupno na linku shorturl.at/etVZ7
[2] Više o PSG tokenu na sledećem linku https://en.psg.fr/fans/psg-fan-token

Najnovije: