Kao što je i u drugim zemljama kontinentalnog pravnog sistema, i u Srbiji kupci udela u društvu uživaju određeni stepen zakonske zaštite, shodno propisima iz oblasti obligaciono pravnih i ugovornih odnosa. Međutim, kada govorimo o savremenim M&A i drugim složenim korporativnim transakcijama, najčešće dolazimo do zaključka da su pravila obligacionih i ugovornih odnosa Republike Srbije preširoka, prekomplikovana ili jednostavno nepodobna za primenu u ovoj kompleksnoj oblasti.
Opisani zakonski mehanizmi doveli su do uspostavljanja standardne prakse u kojoj ugovori o kupoprodaji udela društva u Srbiji sadrže preobimne odredbe koje se smatraju uobičajenim za ovaj tip transakcije, pri čemu se zanemaruju priroda i cilj svakog pojedinačnog slučaja. Primarna svrha ovih ugovora je da svaka od ugovornih strana bude zaštićena od rizika da razumna očekivanja jedne od ugovornih strana ipak ne budu ispunjena.
Ugovorne odredbe u ovakvoj vrsti transakcija najčešće sadrže konstatacije i garancije, kao i odredbe o mehanizmima zaštite u slučaju nastanka štete koji se aktiviraju ukoliko se bilo koji podatak koji dostavi prodavac ispostavi kao netačan ili ukoliko dođe do povrede ugovornih odredaba. Polazeći sa terminološkog stanovišta, većina država kontinentalnog pravnog sistema koristi jedan širi pojam – “izjave” (statements) , dok je izraz “konstatacije i garancije” tipičan u anglosaksonskom pravu (reps and warranties).
Obim i sadržina ovih ugovornih odredaba usko su povezani sa due diligence procesom. Sam raspon due diligence procesa primarno zavisi od strukture predmetne transakcije:
a. Kupoprodaja udela društva:
Sticanjem udela u društvu, kupac stupa u položaj tog društva u pogledu celokupne imovine, prava, obaveza i dugovanja društva, srazmerno kupljenom udelu. Zbog velikog rizika po kupca u ovakvim transakcijama, due diligence proces mora biti što sveobuhvatniji, uz pokrivanje svih relevantnih aspekata.
b. Kupoprodaja imovine društva:
Kupac stiče vlasništvo nad određenom imovinom, koja je prethodno pripadala društvu. Obzirom da odgovornost (osim u slučajevima propisanim zakonom) ne prelazi automatski na kupca, due diligence nalaz je po pravilu više usredsređen i sprovodi se sa fokusom na imovinu koja je predmet kupoprodaje.
Kupac u okviru svake M&A transakcije očekuje izvesnost u pogledu predmeta kupoprodaje, kao i izvesnost u pogledu zaštite u slučaju nepredviđene odgovornosti. Bez obzira na temeljnost due diligence procesa, uvek postoji mogućnost da pojedini rizici ostanu neotkriveni. Upravo u tom smislu na scenu stupaju konstatacije, garancije ugovornih strana, kao i odredbe o obeštećenju tj. naknadi štete. Ove odredbe ni u kom slučaju ne bi smele da se kategorizuju kao standardizovane i generalne odredbe ovakvih ugovora, već predstavljaju ključni mehanizam za raspodelu rizika između kupca I prodavca.
U našem prethodnom blogu, Vodič kroz spajanja i preuzimanja u Srbiji 2025. godine, pojasnili smo faze odvijanja M&A transakcija. Ovaj tekst je fokusiran na proces pregovaranja i zaključivanje Ugovora o kupoprodaji udela.
1. Konstatacije: Na koji način prodavac potvrđuje ono što bi kupac trebalo da zna
Pod konstatacijama se podrazumevaju tvrdnje u vezi sa stanjem društva u određenom trenutku (najčešće u trenutku zaključivanja ugovora ili prilikom okončanja transakcije). Konstatacijama se potvrđuje činjenično stanje ključnih aspekata poslovanja. Uobičajeni primeri obuhvataju sledeće:
- zakonitost vlasništva prodavca na udelima društva,
- tačnost i urednost finansijskih izveštaja,
- nepostojanje nerešenih sudskih sporova,
- usklađenost sa propisima.
Ukoliko se kroz određeni period neka od konstatacija prodavca o stanju društva ispostavi kao netačna, kupac može imati osnov za potraživanje od prodavca.
2. Garancije: Dugoročna obećanja prodavca
Garancijama se ide za jedan stepenik više – one predstavljaju vrstu obećanja prodavca da su određene činjenice istinite i da će u suprotnom kupac biti ovlašćen da potražuje naknadu štete.
Uobičajene garancije koje prodavac daje kupcu obuhvataju:
- usklađenost sa poreskim propisima,
- punovažnost ugovora koje je društvo-prodavac zaključilo,
- stanje imovine društva,
- nepostojanje skrivenih obaveza.
U praksi se konstatacije i garancije ugovaraju paralelno i zajedno čine neku vrstu obezbeđenja na koja se kupac oslanja prilikom zaključivanja ugovora.
3. Obeštećenje: Mehanizmi sprovođenja konstatacija i garancija
Odredbe o obeštećenju, odnosno o naknadi štete predstavljaju konkretan finansijski mehanizam zaštite u situaciji kada se ispostavi da je konstatacija prodavca netačna ili ukoliko dođe do nastupanja određenog rizika. Dok garancije predstavljaju obećanja prodavca u vezi sa poslovanjem društva, odredbe o obeštećenju služe da se uredi način na koji prodavac može da nadoknadi štetu kupcu ukoliko dođe do povrede tih obećanja.
Uobičajeno, odredbe o obeštećenju obuhvataju obavezu naknade štete:
- nastale davanjem netačnih konstatacija i garancija prodavca,
- usled neizmirenih poreskih obaveza koje su nastale pre okončanja transakcije,
- iz tekućih sporova ili sporova za koje postoji rizik da će biti pokrenuti,
- koja nastane usled povreda propisa ili drugih neusklađenosti koje se utvrde nakon okončanja transakcije,
- iz specifičnih rizika utvrđenih tokom due diligence procesa.
Dakle, odredbe o naknadi štete predstavljaju mehanizam izvršenja konstatacija i garancija. Zahvaljujući njima, ugovorom zagarantovana sigurnost kupca dobija i dodatnu, finansijsku zaštitu, omogućavajući kupcu da nadoknadi gubitke nastale usled nepravilnosti, propusta ili skrivenih odgovornosti.
Najjednostavniji, a ujedno i najčešći oblik obeštećenja je korigovanje kupoprodajne cene. Korigovanje podrazumeva da se kupoprodajna cena umanjuje za iznos jednak pretrpljenom gubitku ugovorne strane, a što se efektivno odražava na vrednost stečenih udela u društvu.
U M&A ugovorima, odredbe o obeštećenju se obično svrstavaju u 2 kategorije:
a. Opšte odredbe o naknadi štete
b. Odredbe o naknadi štete u posebnim slučajevima.
Iako obe grupe služe raspodeli rizika i kompenzaciji kupca za pretrpljeni gubitak, ove dve grupe funkcionišu na različite načine i pokrivaju različite vrste rizika.
Kako je prethodno pomenuto, opšte odredbe o naknadi štete obuhvataju situacije kada dolazi do povrede konstatacija i garancija. Drugim rečima, ukoliko se konstatacije i garancije kupca pokažu kao neistinite, opšte odredbe o naknadi štete predstavljaju mehanizam koji omogućava kupcu da zahteva naknadu štete.
Opšte odredbe o naknadi štete su u neposrednoj vezi sa konstatacijama i garancijama. Naime, obim opštih odredaba o naknadi štete određen je konkretnim konstatacijama i garancijama koje je dao prodavac, a kupčev zahtev za naknadu štete je uglavnom uslovljenim određenim ograničenjima, poput:
- određenih pragovima materijalnosti,
- ograničenja u pogledu odgovornosti,
- odbitaka i pragova potraživanja,
- ograničenja u pogledu rokova za ostvarivanje potraživanja.
Opšte odredbe o naknadi štete štite kupca od još uvek nepoznatih ili nepredočenih rizika koji su u suprotnosti sa garancijama koje je prodavac dao u vezi sa poslovanjem.
S druge strane, posebne odredbe o naknadi štete se u velikoj meri razlikuju od opštih odredaba. Ovakve odredbe su primenjive u specifičnim slučajevima pojedinačno utvrđenih rizika koji su otkriveni tokom due diligence procesa ili ukoliko ih je sam prodavac obelodanio. Konkretni, njima se pokrivaju problemi sa kojima su obe strane upoznate, ali odgovornost za takvu problematiku kupac ne preuzima na sebe nakon okončanja transakcije.
Uobičajeni primeri primene posebnih odredaba naknade štete uključuju:
- tekuću poresku kontrolu,
- radno pravni spor sa konkretnim zaposlenim,
- nerešeno ekološko pitanje u vezi sa određenim postrojenjem,
- poznat rizik neusklađenosti sa propisima,
- obaveze i odgovornosti koje proističu iz okončanih poslovnih odnosa.
Odredbe o naknadi štete u posebnim slučajevima se tumače i primenjuju nezavisno od konstatacija i garancija. U praksi, ove odredbe uglavnom:
- nisu podložne opštim ograničenjima odgovornosti, niti pragovima potraživanja prema prodavcu,
- imaju posebne rokove važenja,
- predviđaju obavezu naknade celokupne štete,
- nisu podložne ograničenjima odgovornosti.
Posebne odredbe o naknadi štete služe kao sredstvo za raspodelu rizika, jer obezbeđuju da prodavac snosi odgovornost za već postojeće nedostatke, dok je kupac zaštićen od finansijskog uticaja tih unapred prepoznatih rizika.
4. Svrha konstatacija, garancija i odredaba o naknadi štete
Svaka M&A transakcija podrazumeva podelu rizika među ugovornim stranama. Konstatacije, garancije i odredbe o naknadi štete predstavljaju ključne alate kojima se to postiže.
Način na koji se rizik uobičajeno raspodeljuje u pogledu Ugovora o kupoprodaji udela je sledeći:
- Prodavac snosi odgovornost u pogledu radnji i stanja koja su nastala pre okončanja predmetne transakcije (npr. poreski rizici, sporovi, neusklađenosti).
- Kupac preuzima rizik u pogledu poslovanja tek nakon okončanja predmetne transakcije.
- Odredbe o naknadi štete preciziraju na koji način prodavac nadoknađuje štetu kupcu ukoliko nastupi povreda.
Svrha konstatacija i garancija može biti sumirana na sledeći način:
a. Potpuna transparentnost
Konstatacije i garancije zahtevaju od prodavca da obelodani sve informacije od suštinskog značaja u vezi sa poslovanjem. Njihov cilj je da detektuju neusklađenost između dostavljenih informacija i omoguće otkrivanje problema koji bi potencijalno ostali neotkriveni kroz sam due diligence proces.
b. Usklađivanje očekivanja
Na ovaj način se potvrđuje da realno stanje poslovanja odgovara onome što kupac očekuje i razume da će steći po okončanju transakcije. Drugim rečima, usklađivanje u ovom pogledu čini sponu između pretpostavki kupca i stvarnog stanja društva.
c. Uspostavljanje jasnih zaštitnih mehanizama
Ukoliko se ispostavi da su date informacije netačne, iste te konstatacije i garancije daju kupcu mogućnost da se zaštiti na osnovu samog ugovora, uključujući:
- Obeštećenje za pretrpljene gubitke,
- Korigovanje kupoprodajne cene,
- Naplatu putem deponovanih sredstava,
- I, u pojedinim slučajevima, pravo na raskid ili poništaj ugovora.
5. Ograničenja u vezi sa važenjem konstatacija, garancija i odredaba o naknadi štete
Retkost je da se konstatacije i garancije daju kupcu bez ikakvog ograničenja. Ograničenja se mogu definisati na razne načine, pri čemu je obelodanjivanje informacija najčešći.
Obelodanjivanje informacija ima 2 funkcije:
a. Prva je da se definiše obim datih garancija, na primer konstatovanjem da određeni prilog sadrži sve važeće ugovore o zajmu određenog društva.
b. Druga je da se navedu konkretne činjenice koje su u suprotnosti sa datom garancijom, na primer, navođenjem da je, iako prodavac garantuje usklađenost sa ekološkim propisima, jedan proizvodni pogon trenutno predmet inspekcijskog nadzora.
Još jedno često korišćeno ograničenje jeste tzv. knowledge qualifier – klauzula koja vezuje tačnost garancija za ono što prodavac, a ponekad i kupac, zaista zna ili se smatra da zna. Prilikom formulacije ove klauzule potrebno je doneti nekoliko važnih odluka:
a. Najpre, mora se odrediti da li se polazi od stvarnog znanja ili od znanja koje se može razumno očekivati (constructive knowledge).
b. Takođe je neophodno da se odluči o tome čije znanje je relevantno u datom slučaju, na primer, da li je to znanje članova upravnog odbora, ključnih zaposlenih ili prodavčevog tima za sprovođenje transakcije. Nedostatak znanja na strani prodavca treba da ograniči garancije samo u situacijama kada je informaciju zaista teško otkriti, na primer kada je reč o kršenju propisa o zaštiti podataka koje je počinio eksterni provajder.
U suprotnom, ovaj kriterijum bi mogao biti toliko širok da potpuno osujeti svrhu garancija. Sličan pristup se primenjuje i prilikom određivanja kako kupčeva upoznatost sa određenim činjenicama utiče na mogućnost pozivanja na garanciju.
Garancije se mogu ograničiti i pragovima materijalnosti, ograničenjem odgovornosti, kao i različitim odbicima. Materijalni standardi i granice odgovornosti su generalno jednostavni za definisanje, dok bi se pod odbitke mogle svrstati stavke poput ostvarene naknade po osnovu garancije dobavljača ili obeštećenje od strane ranijeg člana, odnosno vlasnika udela u društvu.
6. Konstatacije i garancije u okvirima srpskog zakonodavstva (i zbog čega je adekvatna ugovorna zaštita neophodna)
Srbija, poput većine država kontinentalnog sistema, omogućava opšti okvir zaštite putem Zakona o obligacionih odnosa. Ovim zakonskim okvirom su utvrđena sledeća pravila:
- Odgovornost za materijalne nedostatke,
- Odgovornost za bitnu zabludu,
- Nepunovažnost ugovora usled prevare ili zablude,
- Opšte odredbe o naknadi štete.
U svakom slučaju, zakonska zaštita nije predviđena za komplekse korporativne transakcije. Na primer:
- Zakonski koncept “nedostataka” je vrlo oskudan kada ga treba primeniti na skrivena poreska dugovanja ili neusklađenost sa propisima,
- zaštitni mehanizmi su ponekad previše ograničeni, ili mogu zahtevati dokazivanje subjektivnih elemenata poput krivice.
Upravo zbog ovih ograničenja, pravna praksa koja se tiče M&A transakcija na teritoriji Republike Srbije, posebno u pogledu prekograničnih transakcija, oslanja se na ugovorne konstatacije, garancije i odredbe o naknadi štete.
Ovakve ugovorne odredbe omogućavaju ugovornim stranama da:
- precizno definišu garancije,
- postave jasne granice odgovornosti,
- utvrde postupke za naknadu štete,
- sačine mehanizam podele odgovornosti za svaki pojedinačni slučaj i
- prevaziđu nedoumice u pogledu opštih zakonskih pravila.
U slučaju da se ugovorne strane ne saglase oko utvrđenog sistema konstatacija, garancija i odredaba naknade štete, pravo Republike Srbija i dalje nudi zakonska rešenja i pravne mehanizme zaštite na koje kupac može da se osloni, pod pretpostavkom da je srpsko pravo merodavno u odnosu na ugovor. Adekvatna pravila i odredbe su sadržane upravo u Zakonu o obligacionim odnosima koji omogućava ostvarivanje pravne zaštite u slučajevima poput prevare, pretnje, zablude i postojanja materijalnih nedostataka.
Dodatno, srpsko ugovorno pravo prepoznaje institute odgovornosti za materijalne nedostatke. U tom smislu, prodavac mora da obezbedi da kupac uživa mirnu državinu nad imovinom nad kojom je stekao vlasništvo u okviru predmetne transakcije, kao i da preuzme odgovornosti za sve skrivene mane koji bi potencijalno mogle da se pojave u slučaju da predmet prodaje sadrži nedostatke koji nisu bili vidljivi u trenutku zaključenja ugovora.
U praksi, osim u situacijama prevare, kupci prilikom ovakvih transakcija retko mogu da se oslone isključivo na zakonski okvir. Pored toga, zaštitni mehanizmi koji proističu iz zakonskih odredaba često ne prate dinamiku M&A transakcija, pa u tom smislu mogu da se pokažu kao neadekvatni. Shodno srpskom pravu, ovakve situacije najčešće vode ili poništaju ugovora ili primenu striktnih, formalnih procedura. Budući da se kupci u praksi po pravilu češće opredeljuju za korigovanje cene ili finansijsku naknadu nego za potpuni odustanak od transakcije, zakonski okvir u većini slučajeva ne uspeva da obezbedi praktično rešenje ovakvih problema.
