Šta donose izmene Zakona o autorskom i srodnim pravima?

Proširena definicija. Uvažavajući činjenicu da je prethodna zakonska definicija autorskog dela bila zastarela u pogledu softvera, izmenama Zakona dodato je da se pod autorskim delom smatraju ne samo računarski programi već računarski programi sa pratećom tehničkom i korisničkom dokumentacijom u bilo kojem obliku njihovog izražavanja, uključujući i pripremni materijal za njihovu izradu.

Softver stvoren u radnom odnosu. Zakon je sada precizirao i odredbu kojom se reguliše materija autorskog dela stvorenog u radnom odnosu kada je autorsko delo softver. Naime, ako je autorsko delo softver ili baza podataka, trajni nosilac svih isključivih imovinskih prava na delu je poslodavac, ako ugovorom nije drugačije određeno. Zakon dodaje da autor ima pravo na posebnu naknadu ako je to predviđeno ugovorom. To u praksi znači da će zaposleni imati pravo na ovu naknadu samo ukoliko je ona predviđena ugovorom o radu. Ovo je nešto o čemu će zaposleni morati da vode računa prilikom zaključenja ugovora o radu.

Koautorstvo. Kako je pitanje koautorstva stvaralo dileme u praksi jer nije bilo izričito regulisano, zakonodavac se opredelio da ovaj problem reši unošenjem potpuno nove odredbe kojom se predviđa da ako je koautorsko delo računarski program (ili baza podataka), autorsko pravo na takvom računarskom programu (odnosno bazi podataka) pripada svim koautorima.

Šta sme zakoniti sticalac primerka softvera? Zakon posebno reguliše pitanje dozvoljenih radnji licu koje je na zakonit način pribavilo primerak softvera (u slučaju kada je autorsko delo računarski program i kada ugovorom nije nešto drugo predviđeno). Tom licu Zakon dozvoljava da bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade:

• trajno ili privremeno umnoži softver ili pojedine njegove delove, bilo kojim sredstvima i u bilo kom obliku, onda kada je to neophodno za korišćenje softvera u skladu sa njegovom namenom;
• otklanja greške u softveru imajući u vidu njegovu namenu;
• učitava, prikazuje, pokreće, prenosi ili smešta softver u memoriju računara ako je to neophodno za umnožavanje softvera;
• prevodi, prilagođava, aranžira i vrši druge izmene softvera kao i umnoženih rezultata tih radnji.

Iako se ugovorom navedena pitanja mogu regulisati na drugačiji način, Zakon ipak ne dopušta da se ugovorom zabrani pravljenje rezervne kopije softvera na trajnom telesnom nosaču (npr. CD) ako je to neophodno za korišćenje softvera.

Licu koje ima pravo da koristi primerak softvera Zakon daje ovlašćenje i da, bez dozvole nosioca prava, posmatra, ispituje ili testira rad softvera sa ciljem da utvrdi ideje i principe na kojima počiva bilo koji od elemenata softvera, pod uslovom da to čini dok preduzima radnje učitavanja, prikazivanja, pokretanja, prenosa ili smeštanja programa za koje je ovlašćen da ih čini.

Najzad, zakon je dozvolio da se bez dozvole nosioca prava vrši umnožavanje izvornog koda i prevod njegove forme ako je to neophodno radi pribavljanja podataka neophodnih za postizanje interoperabilnosti nezavisno stvorenog softvera sa drugim programima, i to pod sledećim uslovima:

• da to čini nosilac licence ili druga osoba koja ima pravo da koristi primerak softvera ili lice koje je od strane tih lica ovlašćeno da vrši takve radnje;
• da tim licima podaci koji su neophodni za postizanje interoperabilnosti nisu na drugi način bili dostupni;
• da su ove radnje ograničene na delove originalnog softvera koji su neophodni za postizanje interoperabilnosti.

Ovako dobijeni podaci se mogu koristiti isključivo za postizanje interoperabilnosti nezavisno stvorenog softvera.

S druge strane, ovako dobijeni podaci se ne smeju:

• saopštavati drugima, osim ako je to neophodno za postizanje interoperabilnosti nezavisno stvorenog softvera;
• koristiti za razvoj, proizvodnju ili reklamiranje softvera koji je suštinski sličan u izrazu softveru čija se dekompilacija vrši ili za bilo koju drugu radnju kojom se povređuje autorsko pravo na tom softveru.

Važno je znati da u slučaju ugovaranja odredaba koje su u suprotnosti sa navedenim zakonskim rešenjima, ugovorne odredbe će biti ništave.

Značajna novina je i produženje dužine trajanja imovinskih prava interpretatora i proizvođača fonograma sa 50 na 70 godina.

Takođe, glumci će zahvaljujući izmenama Zakona dobijati naknadu za emitovanje i reemitovanje interpretacija koje su snimljene na nosaču zvuka i slike. Važno je reći da se na ovaj način glumci stavljaju u bolji položaj, jer je do sada, podsećanja radi, ovo pravo bilo priznato samo interpretatorima čije su interpretacije snimljene na nosaču zvuka, kao što su npr. pevači.

Novine se odnose i na proširenje prava na pravičnu naknadu interpretatora. Do izmena Zakona interpretator je imao pravo na pravičnu naknadu u slučaju davanja u zakup primeraka snimka svoje interpretacije. Izmenama Zakona predviđeno je da interpretator zadržava pravo na pravičnu naknadu i u slučaju ustupanja svog prava na stavljanje u promet snimaka svoje interpretacije, ali i ustupanja prava interaktivnog činjenja dostupnim interpretacije javnosti žičnim ili bežičnim putem. Interpretator se ne može odreći ovih prava na pravičnu naknadu.

Zakonom je na potpuniji način regulisan odnos između interpretatora i proizvođača fonograma, uvođenjem sledećih prava:

• pravo na raskid ugovora o prenosu ili ustupanju imovinskih prava zaključenog između interpretatora i proizvođača fonograma;
• pravo interpretatora na godišnju dodatnu naknadu od proizvođača fonograma; i
• promena sadržaja ugovora u korist interpretatora.

Važno je znati da se interpretator ovih prava ne može odreći. Takođe, radi se o pravima koja se „aktiviraju” nakon isteka 50 godina od dana zakonitog izdavanja/objavljivanja fonograma na kom je zabeležena interpretacija.

1) Pravo na raskid ugovora o prenosu ili ustupanju imovinskih prava zaključenog između interpretatora i proizvođača fonograma – ako proizvođač fonograma ne ponudi primerke fonograma na prodaju u dovoljnoj količini koja zadovoljava potrebe javnosti ili fonogram ne učini dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućava pojedincu individualni pristup sa mesta i u vreme koje sam odabere.

2) Pravo interpretatora na godišnju dodatnu naknadu od proizvođača fonograma – Interpretator koji je za jednokratnu naknadu preneo ili ustupio proizvođaču fonograma svoja isključiva imovinska prava na zabeležene interpretacije ima za sve vreme trajanja zaštite, pravo na godišnju dodatnu naknadu (za svaku kalendarsku godinu nakon pedesete godine po zakonitom izdavanju/objavljivanju fonograma). Naknada iznosi 20% od prihoda koji proizvođač fonograma ostvari tokom godine koja prethodi godini za koju se plaća godišnja dodatna naknada i to od prihoda ostvarenog od umnožavanja, stavljanja u promet i činjenja dostupnim javnosti fonograma na kome je zabeležena interpretacija. Interpretatori moraju imati u vidu da pravo na ovu naknadu mogu da ostvare samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje prava.

3) Promena sadržaja ugovora u korist interpretatora – ako se prenos imovinskih prava vrši proizvođaču fonograma u zamenu za naknadu koja dospeva u obrocima (ratama), pri obračunu iznosa takve naknade ne oduzimaju se eventualno ranije plaćeni avansi kao ni drugi odbici određeni ugovorom.

U domenu trajanja autorskog prava Zakonom je ustanovljen sistem računanja rokova, time što je predviđeno da se rok trajanja zaštite u slučaju imovinskih prava na muzičkim delima sa rečima (prava autora muzike i tekstopisaca) računa od smrti poslednjeg preživelog autora kompozicije ili autora teksta, bez obzira da li su ta lica označena kao koautori, pod uslovom da su tekst i kompozicija bili stvoreni za to muzičko delo sa rečima.

Zastarela definicija baza podataka je takođe morala da pretrpi promene kako bi išla u korak sa vremenom. Zakon je sada definiše kao zbirku zasebnih podataka, autorskih dela ili drugih materijala uređenih na sistematičan ili metodičan način, koji su pojedinačno dostupni elektronskim ili drugim putem.

Od baze podataka kao takve važno je razlikovati sadržinu te baze. Upravo zbog toga Zakon predviđa da se zaštita autorskim pravom ne odnosi na sadržinu baze podataka, niti se zaštitiom na bilo koji način ograničavaju prava koja postoje na sadržaju baza podataka.

Zakon posebno predviđa da se zaštita baze podataka koja je elektronskim putem dostupna neće odnositi na računarske programe koji su korišćeni za njenu izradu ili njen rad.

Radi efikasnijeg ostvarivanja zaštite, Zakon unosi promene u procesnim pravilima.

ŠIRI KRUG LICA KOJA MOGU PODNETI TUŽBU. Radi ostvarivanja što potpunije zaštite, Zakon je proširio krug lica koja mogu podneti tužbu zbog povrede autorskog ili srodnog prava, kao i u slučaju da postojanja ozbiljne pretnje da će pravo biti povređeno. Tužbu sada mogu podneti: autor, nosilac autorskog prava, interpretator, proizvođač fonograma, proizvođač videograma, proizvođač emisije, proizvođač emisije, proizvođač baze podataka, sticalac isključivih autorskih ili srodnopravnih ovlašćenja, ali i organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

ŠTA SE TUŽBOM MOŽE TRAŽITI? Pored zahteva koji su i do sada mogli biti isticani u tužbi, Zakon je uveo mogućnost da tužilac traži zabranu radnji koje predstavljaju ozbliljnu pretnju da će pravo biti povređeno. Dakle, radi se o slučaju kada konkretnim radnjama još uvek nije došlo do povrede prava, ali postoji ozbiljna pretnja da će do povrede doći. Ovo je svakako odlična vest za nosioce autorskog i srodnih prava jer im omogućava da podnesu tužbu kojom mogu sprečiti povredu prava, umesto da čekaju da do povrede dođe.

DA LI SU I POSREDNICI KRIVI? Autorsko i srodna prava su poslednjih godina neraskidivo povezana sa pravom interneta, što je zahtevalo zasebno regulisanje pitanja odgovornosti posrednika, odnosno lica čije su usluge korišćene pri povredi prava. Zakon uvodi mogućnost podnošenja tužbe protiv tih lica, a tužbom se od njih zahteva zabrana ponavljanja radnji kojima se povređuje autorsko ili srodno pravo. Dakle, iako ova lica direktno ne vrše povredu prava, time što pružaju usluge onima koji te povrede čine, najčešće su u dobroj poziciji da reaguju na povredu i spreče je.

ODREĐIVANJE VISINE NAKNADE ŠTETE. Zakon predviđa posebna pravila u slučaju kada je učinilac povrede znao ili je morao znati da čini povredu prava. Tada će sud uzeti u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, posebno negativne ekonomske posledice koje trpi oštećeni (nosilac autorskog ili srodnih prava, čije pravo je povređeno), uključujući izgubljenu dobit, dobit koju je ostvarilo lice koje vrši povredu prava, ali i neimovinsku štetu.

PRIVREMENE MERE I OBEZBEĐENJE DOKAZA. Zakon je uveo značajne novine u ovom domenu koje bi trebalo da pruže efikasniju zaštitu nosiocima prava, i omoguće sudu da, kada je to opravdano, reaguje bez odlaganja. Sud sada može da odredi privremenu meru odmah po prijemu predloga za određivaje privremene, i bez prethodnog izjašnjenja protivne strane (tuženog). Sud će ovako postupiti naročito ako postoji opasnost da zbog odlaganja nosilac prava (onaj ko traži privremenu meru) pretrpi nenadoknadivu štetu. Pod istim uslovima, sud može da odredi i obezbeđenje dokaza, uz dodatak da obezbeđenje dokaza naročito treba odrediti ako postoji očigledan rizik da će dokaz biti uništen. Obezbeđenje dokaza konkretno znači da se dokazi izvode pre nego što bi po redovnom toku stvari u postupku bili izvedeni.

NAREDBA ZA PRUŽANJE INFORMACIJA. Kako bi se prekinuo lanac povrede, često nije dovoljno ishodovati zabranu, kaznu, nakandu štete i sl. prema jednoj osobi.

Upravo zbog toga, Zakon je omogućio sudu da naredi licu koje je učinilo povredu prava da pruži informacije o trećim licima koja su učestvovala u povredi. Sud može da naredi dostavljanje informacija licu:

• kod koga je pronađena roba kojom se povređuje pravo na komercijalnoj osnovi,
• koje koristi usluge kojima se povređuje pravo na komercijalnoj osnovi,
• koje, na komercijalnoj osnovi, pruža usluge koje se koriste u aktivnostima kojima se povređuje autorsko ili srodno pravo,
• lice koje su gore navedena lica označila kao lice koje je uključeno u proizvodnju ili distribuciju robe ili pružanje usluga kojima se povređuje autorsko ili srodno pravo.

REVIZIJA. Zakon je izričito propisano da je revizija uvek dozvoljena u sporovima zbog povrede autorskog i srodnih prava kada se ne odnose na imovinsko-pravni zahtev.

OSTVARIVANJE PRAVA. Ni odeljak Zakona posvećen ostvarivanju autorskog i srodnih prava nije izašao netaknut iz procesa izmena i dopuna Zakona. Pojedine odredbe su, poput onih koje se tiču određivanja naknade u slučaju kolektivnog ostvarivanja prava, detaljnije regulisane. Generalno, Zakonom je povećana transparentnost rada organizacija za kolektivno ostvarivanje prava. U tom smislu, preciznije je uređeno pitanje troškova, kako bi se obezbedilo da ove organizacije troše samo koliko je zaista potrebno za ostvarivanje prava svojih članova. Transparentnosti treba da doprinesu i izveštaji koje organizacije dostavljaju Zavodu za intelektualnu svojinu (u daljem tekstu: „Zavod”) (Zavod vrši nadzor nad radom kolektivnih organizacija). Zakon sada detaljnije uređuje sadržaj ovih izveštaja. Na ovaj način se želelo omogućiti Zavodu da vrši kvalitetan i efikasan nadzor.

Zakon je preciznije regulisao i oblast tarife, koja je u praksi izazivala probleme i nedoumice između organizacija za kolektivno ostvarivanje prava i njenih korisnika.

Najzad, Zakonom je ukinuta jedinstvena naknada koja se plaća organizacijama za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava (jedinstvena naknada za javno saopštavanje fonograma i na njima zabeleženih interpretacija i autorska naknada za javno saopštavanje muzičkih dela), jer ovo rešenje nije bilo u skladu sa Bernskom konvencijom i TRIPS sporazumom Svetske trgovinske organizacije. Naime, jedinstvena naplata naknade ugrožava isključivo pravo autora na javno saopštavanje njegovog autorskog dela. Takvo zakonsko rešenje šteti i pravima interpretatora i proizvođača fonograma, jer jedinstvenim prikupljanjem se ova prava suštinski ograničavaju.