Stvaranje autorskog dela od strane zaposlenog je jedna od najvažnijih stavki za sve poslodavce, čiji zaposleni su u prilici da stvore originalnu duhovnu tvorevinu. Koja prava ima zaposleni, a koja poslodavac, ko je vlasnik tog autorskog dela, koliko dugo traju ta prava, samo su neka od pitanja klijenata sa kojima se susrećemo na svakodnevnom nivou. Za sve poslodavce i zaposlene je važno da imaju dobro razumevanje autorskih prava, kako bi na vreme zaštitili svoje interese. Kada je u pitanju IT sektor i autorska prava na softveru, naročito treba obratiti pažnju na specifičnosti koje ovu industriju razlikuju od ostalih.
Iz navedenih razloga želeli smo da objasnimo pravila koja važe u oblasti autorskog prava uopšte, kao i da se naročito osvrnemo na autorsko pravo na softveru koji je razvijen tokom radnog odnosa.
Šta predstavlja autorsko delo?
- Da delo predstavlja originalnu duhovnu tvorevinu,
- Da je izraženo u određenoj formi (naročito ako su u pitanju pisana, muzička, dramska ili umetnička dela).
Pri tome originalnost ne zahteva inovativnost u smislu da to delo unosi novine u oblasti iz koje ono potiče što je, na primer, bitna karakteristika patenta. Za razliku od inovativnosti, koja se ceni po objektivnim kriterijumima, originalnost se ceni prevashodno subjektivno, u odnosu na to kakav osećaj stvara kod onih kojima je upućeno (na primer: gledalaca, čitalaca i sl.). Originalnost se zahteva prevashodno radi zaštite drugih autora i autorskih dela, kako plagijat ne bi postao predmet zaštite autorskog prava, a njegov kreator nosilac prava. Iz tog razloga se ona uvek ceni u svakom konkretnom slučaju i predstavlja faktičko pitanje.
Šta se konkretno podrazumeva pod kriterijumom „originalnosti” određuje se kroz sudsku praksu svake države primenom odgovarajućih pravnih testova. Tako, na primer: prema testu originalnosti, koji je ustanovio Evropski sud pravde u postupku Infopaq International A/S v Danske Dagblades Forening, autorsko delo mora da zadovolji kriterijum da je „autorovo sopstveno intelektualno stvaralaštvo”. Test originalnosti može da prođe i deo nekog autorskog dela, kao što je, na primer, 11 uzastopnih reči.
Autorsko delo mora biti izraženo u određenoj formi. Ovaj uslov upravo pravi razliku između nečije originalne ideje (koja je ostala samo na nivou ideje i nije izražena na neki način) i autorskog dela. Za neke vrste autorskog dela (na primer: dela arhitekture, vajarska dela, filmovi i sl.) nije ni moguće kreirati delo bez beleženja tog dela u materijalnoj formi. Sa druge strane, pojedina muzička ili dramska dela mogu da postoje i bez izražavanja u materijalnoj formi. Da bi bila zaštićena autorskim pravom, ona moraju da budu u formi koja omogućava izražavanje tog dela. Na primer: koreografsko delo predstavlja autorsko delo, a njegova izražajna forma je ljudski pokret.
Autorsko delo postoji bez obzira na njegovu naučnu, umetničku ili drugu vrednost, njegovu sadržinu, veličinu, namenu i način ispoljavanja. Autorsko delo postoji čak i ako je javno saopštavanje njegove sadržine zabranjeno.
Ipak, autorskopravnom zaštitom nisu obuhvaćene opšte ideje, metode rada, postupci, ili matematički koncepti kao takvi, kao ni principi, načela i uputstva koji su sadržani u autorskom delu.
Šta sve može biti autorsko delo?
Pisano delo (knjige, članci, brošure, prevodi, računarski programi…), govorna dela (govori, predavanja, besede…), dramska dela, muzička dela, filmska dela, dela likovne umetnosti, dela arhitekture, primenjene umetnosti itd. se smatraju autorskim delom, ukoliko su ispunjeni napred navedeni uslovi.
Zakon o autorskom i srodnim pravima izričito propisuje da i računarski program spada u polje zaštite autorskog prava.
Poslednje izmene Zakona o autorskom i srodnim pravima, donele su novine kada je reč o pravnom regulisanju baza podataka. Naime, baza podataka je definisana kao zbirka zasebnih podataka, autorskih dela ili drugih materijala uređenih na sistematičan ili metodičan način, koji su pojedinačno dostupni elektronskim ili drugim putem. Od same baze podataka kao takve važno je razlikovati sadržinu te baze. Upravo zbog toga Zakon predviđa da se zaštita autorskog prava ne odnosi na sadržinu baze podataka, niti se zaštitom na bilo koji način ograničavaju prava koja postoje na sadržaju baza podataka. Zakon posebno predviđa da se zaštita baze podataka koja je dostupna elektronskim putem neće odnositi na računarske programe koji su korišćeni za njenu izradu ili njen rad. Ipak, neće svaka baza podataka uživati zaštitu kao autorsko delo, već samo ona koja ispunjava osnovni kriterijum – originalnost.
Više o zaštiti autorskog i srodnih prava možete saznati ovde.
Kada nastaje autorsko delo?
Autor stiče autorska prava na svom delu od trenutka njegovog nastanka. Čak i delovi autorskog dela, nezavršeno autorsko delo, kao i sam naslov autorskog dela mogu se smatrati autorskim delom.
Dakle, da bi autor uživao autorska prava nije potrebno da ispuni nijedan formalni uslov kao što su objavljivanje dela, njegova registracija ili saopštavanje javnosti na drugi način.
Samim nastankom dela autor uživa sva prava koja mu pripadaju, a to su imovinska i moralna prava autora. Imovinska prava traju ograničeno vreme i to za života autora i 70 godina posle njegove smrti, dok, sa druge strane, moralna prava autora ne zastarevaju.
Imovinska prava omogućavaju autoru da ekonomski iskorišćava svoje delo, što podrazumeva da, između ostalog, može da umnožava delo, stavlja primerke dela u dalji promet, daje u zakup primerke dela, emituje delo itd.
Moralna prava obuhvataju isključivo pravo autora da mu se prizna autorstvo na njegovom delu, isključivo pravo da objavi svoje delo i da odredi način na koji će se delo objaviti, da njegovo ime, pseudonim ili znak budu naznačeni na svakom primerku dela, odnosno navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela, kao i da ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela.
I moralna i imovinska prava su naslediva, osim moralnih prava autora na izmenu dela, kao i prava na objavljivanje neobjavljenog dela. Naime, ako je autor to zabranio objavljivanje svog dela. Za razliku od imovinskih prava, moralna prava autora ne mogu se prenositi ugovorom.
Da li je deponovanje autorskog dela kod Zavoda za zaštitu intelektualne svojine neophodno?
Iako je vaše delo zaštićeno autorskim pravom od samog nastanka (bez bilo kakve obaveze da registrujete autorsko delo), autori mogu evidentirati i deponovati svoja autorska dela i predmete srodnih prava pred Zavodom za intelektualnu svojinu. Deponovanje predstavlja jedan od dokaza o autorstvu na nekom delu. Međutim, važno je razumeti da Zavod ne ispituje sadržinu autorskog dela, kao ni njegovu originalnost, pa deponovanje ne potvrđuje da je predmet autorsko delo.
Autor v. Nosilac prava na autorskom delu
Imajući u vidu da autorsko delo predstavlja autorovo intelektualno stvaralaštvo, jedino fizičko lice može biti autor dela. Stoga, kompanija koja zapošljava radnike kao njihov poslodavac ne može biti autor. Naime, smisao autorskog dela je upravo to da autor ostavlja svoj lični pečat na delo koje je kreirao.
Ipak, autor ne mora da bude i nosilac svih prava na autorskom delu. Prenosiva autorska prava se mogu preneti putem:
Ako je autorsko delo stvoreno u radnom odnosu, pojedina prava na autorsko delo pripadaju poslodavcu po samom zakonu, ukoliko nije drugačije regulisano ugovorom ili opštim aktom poslodavca.
Šta znači da je „delo stvoreno u radnom odnosu”?
U pogledu toga da li je zaposleni izvršavao svoje radne obaveze, sudovi u slučaju spora gledaju da li je delo kreirano korišćenjem sredstava poslodavca ili sredstava zaposlenog. Takođe, sudovi analiziraju da li je delo stvoreno na radnom mestu.
Ipak, konačan odgovor na pitanje da li je nosilac autorskih prava zaposleni ili poslodavac, zavisiće od konkretne situacije. To se može videti iz sudske prakse daleko progresivnijih pravnih sistema u oblasti intelektualne svojine, kao što je slučaj sa Velikom Britanijom.
Naime, u predmetu Software v. Magee [1] pred engleskim sudovima se postavilo pitanje da li je softver sačinjen od strane zaposlenog van radnog vremena i na njegovoj opremi stvoreno u radnom odnosu ili nije. Kompanija koja je tužila svog zaposlenog tvrdila je da je nosilac prava na softveru, iako je zaposleni u slobodno vreme kreirao softver, imajući u vidu da je taj softver pripadao istoj vrsti softvera za koju je bio angažovan u toku radnog odnosa. Sud je usvojio argumente kompanije i presudio da je poslodavac nosilac autorskog prava na softveru.
Koja su prava poslodavaca kao nosioca autorskog prava?
Ukoliko je zaposleni stvorio autorsko delo u toku trajanja radnog odnosa izvršavajući svoju radnu obavezu, poslodavac ima ovlašćenje da to delo objavi i nosilac je isključivih imovinskih prava na njegovom iskorišćavanju u okviru svoje privredne delatnosti. To pravo poslodavca važi u roku od pet godina od stvaranja dela, ukoliko opštim aktom ili ugovorom o radu nije drugačije predviđeno.
Međutim, nakon isteka roka od 5 godina ili roka predviđenog opštim aktom ili ugovorom o radu, isključiva imovinska prava prelaze na zaposlenog kao autora dela.
Dakle, ako ste poslodavac i želite da zadržite isključiva imovinska prava na autorskom delu, potrebno je da to pravilno regulišete u ugovoru o radu ili opštem aktu poslodavca.
Zakon ostavlja mogućnost poslodavcu da, prilikom uređivanja radnopravnih odnosa sa svojim zaposlenim, unese klauzulu kojom će imovinska prava zaposlenog kao autora dela stvorenog u radnom odnosu biti uređena na drugačiji način od načina uređenog zakonom. Na taj način, ostavljena je mogućnost da zaposleni sva isključiva imovinska prava koja mu zakonom pripadaju trajno prenese na svog poslodavca. Time poslodavac uklanja mogućnost da, njegov zaposleni, nakon pet godina od nastanka dela, uživa sva autorska imovinska prava umesto njega i time trpi ekonomske gubitke, a što bi se moglo dogoditi, ukoliko ovakva klauzula ne bi postojala.
Takođe, zavisno od efekata iskorišćavanja autorskog dela, zaposleni kao autor dela, ima pravo na posebnu naknadu koja se utvrđuje opštim aktom ili ugovorom o radu. Međutim, postoji mogućnost da poslodavac naznačenim aktima (ugovorom o radu ili opštim aktom) predvidi da ovakav vid naknade neće isplaćivati svom zaposlenom.
Međutim, treba imati u vidu da, za razliku od imovinskih prava, nosilac moralnih prava ne može biti poslodavac, niti se ona mogu preneti na njega. Nosilac moralnih prava može biti isključivo zaposleni kao autor dela.
Poslodavac je dužan da navede ime, pseudonim ili znak zaposlenog kao autora prilikom korišćenja dela u radnom odnosu.
Navedena pravila se odnose na dela koja su nastala u okviru delatnosti poslodavca, dok u ostalim slučajevima nosilac, kako imovinskih tako i moralnih prava, jeste zaposleni. Međutim, poslodavac može angažovati neko lice po osnovu ugovora o delu, tačnije po osnovu ugovora o autorskom delu za poslove koji su van njegove registrovane delatnosti. Ugovorom o narudžbini autorskog dela, kao vrsti ugovora o autorskom delu, autor se obavezuje da za naručioca izradi delo i da mu preda primerak tog dela, a naručilac da delo primi i da mu isplati ugovorenu naknadu. Na ovaj način, poslodavac može steći sva autorska imovinska prava i na delu koje nije plod njegove registrovane privredne delatnosti.
Računarski program i baza podataka kao autorska dela
Naime, u ovom slučaju, poslodavac je trajni nosilac svih imovinskih prava na računarskom programu, i na bazi podataka ukoliko ugovorom nije drugačije određeno.
Dakle, ukoliko zaposleni programer želi da ispregovara drugačije uslove, potrebno je uneti klauzulu u ugovor kojim se drugačije reguliše ovo pitanje. U suprotnom, primenjivaće se zakonska odredba koja, za razliku od ostalih privrednih delatnosti, ide u potpunosti u korist poslodavca.
Međutim, potrebno je obratiti pažnju da se, izuzetak koji predviđa zakon, odnosi na obim i trajanje imovinskih prava. Takođe, treba imati u vidu da je Zakonom predviđeno da autor računarskog programa i baze podataka ima pravo na posebnu naknadu ako je to predviđeno ugovorom (a ne opštim aktom ili ugovorom o radu). Shodno tome, za IT sektor takođe važi pravni režim prema kome zaposleni kao autor dela ima pravo na posebnu naknadu, ali koja se utvrđuje ugovorom.
Iz tog razloga, potrebno je da IT kompanije ugovorom definišu da li će ovakvu naknadu isplaćivati svom zaposlenom kao autoru dela i ukoliko se opredele za ovakvu naknadu, u kojoj visini.
Da li poslodavac ima pravo da računarski program dalje koristi bez ograničenja?
Zakon propisuje da ustupanje imovinskih prava može biti isključivo ili neisključivo.
U slučaju neisključivog ustupanja imovinskih prava, sticalac prava nije ovlašćen da zabrani drugome da iskorišćava autorsko delo, niti je ovlašćen da ustupa drugome svoje pravo. Ukoliko u ugovoru nije navedeno da li se radi o isključivom ili o neisključivom ustupanju imovinskih prava autora dela, smatra se da se radi o neisključivom ustupanju. To znači da lice koje je steklo imovinsko pravo od autora, a u ovom konkretnom slučaju poslodavac od svog zaposlenog, može to svoje pravo preneti u celini na drugo lice, tj. ekonomski ga iskorišćavati samo uz dozvolu autora, a u ovom slučaju zaposlenog.
U slučaju isključivog ustupanja imovinskih prava, jedino je sticalac prava ovlašćen da na način propisan ugovorom iskorišćava autorsko delo, kao i da uz posebnu dozvolu autora, odnosno njegovog pravnog sledbenika ustupa drugima to pravo. Pravo koje sticalac prava ustupa drugima je neisključivo pravo, ako ugovorom nije drugačije određeno.
Iz tog razloga, poslodavac treba posebno da obrati pažnju prilikom regulisanja međusobnih prava i obaveza između njega i zaposlenog i da u ugovor obavezno unese klauzulu kojom stiče isključiva imovinska prava na napisanom programu.
