Spajanja i preuzimanja u Srbiji često postavljaju poznatu stratešku dilemu: da li transakciju strukturisati kao kupovinu udela ili kupovinu imovine)? Dok su ovi koncepti dobro poznati međunarodnim praktičarima, njihove pravne, poreske i praktične posledice po srpskom pravu treba bliže razmotriti.
Umesto da se fokusiramo na zakonsku teoriju, ovaj tekst pristupa problemu praktično, objašnjavajući kako kupovina imovine i kupovina udela funkcionišu po domaćem pravu, zašto strane obično preferiraju jednu strukturu u odnosu na drugu i koji faktori najčešće odlučuju u stvarnim transakcijama.
1. Šira slika: Dva puta za sticanje pravnog lica
Na vrlo visokom nivou, razlika je jednostavna:
- U „kupovini udela“: kupac stiče udele ili akcije u srpskoj kompaniji i time preuzima samu kompaniju, sa svom imovinom, ugovorima, pravima i (poznatim i nepoznatim) obavezama.
- U „kupovini imovine“ kupac stiče odabranu imovinu (i ponekad obaveze) ciljne kompanije, dok pravno lice koje prodaje tu imovinu nastavlja da postoji.
Ova razlika postoji u svim zakonodavstvima, ali srpsko pravo daje svakoj strukturi specifične karakteristike koje mogu značajno uticati na raspodelu rizika, rokove realizacije, poreske obaveze i integraciju poslovanja nakon zatvaranja transakcije.
2. Kupovina udela prema srpskom pravu
Šta je kupovina udela u Srbiji?
U kupovini udela, kupac stiče:
- Udele u društvu sa ograničenom odgovornošću (DOO), ili
- Akcije u akcionarskom društvu (AD).
Najčešća struktura u srpskim M&A transakcijama je prenos udela u DOO, jer je ovo najzastupljeniji oblik pravnog lica.
Sa pravne strane, kompanija ostaje nepromenjena nakon zatvaranja – menja se samo vlasnička struktura. Sva imovina, zaposleni, ugovori, licence i obaveze ostaju u kompaniji.
Zašto kupci i prodavci preferiraju kupovinu udela?
Kupovina udela se često preferira jer je:
- Strukturno jednostavan – jedan instrument prenosa, jedna ciljna kompanija
- Operativno neprekidan – biznis nastavlja sa radom bez prekida
- Prijateljski nastrojen prema ugovorima – nema potrebe za prenosom svakog ugovora pojedinačno
Prema srpskom pravu, većina komercijalnih ugovora, dozvola i licenci ostaje važeća nakon promene vlasništva, osim ako ugovor eksplicitno ne sadrži klauzule o promeni kontrole.
Za prodavce, kupovina udela je često atraktivna jer:
- Prihodi od prodaje idu direktno članovima, odnosno akcionarima, a ne kompaniji
- Transakcija je obično poreski efikasna (više o tome u nastavku)
Prodavac može čisto izaći iz poslovanja, bez potrebe za likvidacijom društva.
Skrivene obaveze: Glavni problem za kupca
Mana kupovine udela je takođe poznata: kupac preuzima kompaniju sa svim njenim „problemima“. Prema srpskom pravu, ovo uključuje:
- Istorijske poreske obaveze
- Potraživanja zaposlenih
- Regulatorne prekršaje
- Ugovorne sporove
- Dokumentovane i nedokumentovane rizike.
Čak i ako ovi problemi postoje pre akvizicije, kompanija – a time i kupac indirektno – ostaje odgovorna. Zato je pravni, poreski i finansijski due diligence apsolutno ključan u svim, pa i srpskim transakcijama kupovine udela.
Kada se identifikuju rizici, oni se obično rešavaju kroz:
- Korekcije cene
- Izjave i garancije
- Odštetne klauzule
- Escrow ili holdback mehanizme
3. Kupovina imovine prema srpskom pravu
Šta je kupovina imovine?
U kupovini imovine, sama kompanija (ne njeni akcionari/članovi) prodaje odabranu imovinu kupcu. Ovo može uključivati:
- Nekretnine
- Mašine i opremu
- Inventar
- Intelektualnu svojinu
- Ugovore sa kupcima i dobavljačima
- Brend i goodwill
- Zaposlene ili definisane timove angažovane na delu poslovanja koji se prenosi
Kupac, u principu, može da bira šta želi da kupi.
Prenos imovine: Formalnije nego što izgleda
Prema srpskom pravu, imovina se po pravilu ne prenosi kao jedna celina. Za razliku od kupovine udela, gde vlasništvo nad kompanijom automatski nosi svu imovinu, kupovina imovine zahteva pojedinačan tretman svake kategorije imovine. U zavisnosti od vrste imovine, ovo može da uključuje:
- Poseban ugovor o prenosu
- Registraciju (za nekretnine ili intelektualnu svojinu)
- Saglasnost trećih lica (posebno za ugovore)
Zbog toga, kupovina imovine obično je više dokumentaciono i administrativno zahtevna od kupovine udela, i često zahteva pažljivo planiranje redosleda radnji kako bi sve što je predmet transakcije bilo zaista preneto na dan zatvaranja transakcije.
Zaposleni u kupovini imovine
Prema srpskom Zakonu o radu postoji institut “promene poslodavca”, gde sledbenik može da preuzme ugovore o radu prethodnog poslodavca. Prethodni poslodavac mora pismenim putem da obavesti zaposlene, a ugovori o radu i interna pravila prenose se na novog poslodavca u skladu sa Zakonom.
Zaposleni imaju pravo da odbiju prenos u kratkom roku od obaveštenja; ako odbiju (ili ne odgovore), prethodni poslodavac može otkazati njihov ugovor o radu.
U praksi, ovo znači da prenos zaposlenih u kupovini imovine nije uvek “automatski”. Da li zaposleni prelaze sa kompanijom zavisi od strukture transakcije i od toga da li ona ispunjava uslove za “promenu poslodavca” prema srpskim pravilima radnog prava.
Ukoliko ne ispunjava (ili ključni zaposleni odbiju prenos), kontinuitet radne snage obično se postiže novim ugovorima o radu kod kupca, uz pažljivo upravljanje rizicima vremenskim rokovima vezanim za prestanak radnog odnosa.
Obaveze: Da li ih možete ostaviti iza sebe?
Jedna od glavnih prednosti je mogućnost izolovanja obaveza. Kao opšte pravilo po srpskom pravu, kupac preuzima samo one obaveze koje je izričito prihvatio, dok sve ostale ostaju kod prodavca.
Međutim, postoje važni zakonski izuzeci. Određene obaveze mogu se preneti bez obzira na ugovornu raspodelu, posebno u vezi sa:
- Potraživanjima zaposlenih
- Specifičnim poreskim obavezama vezanim za prenetu imovinu
- Ekološkim obavezama vezanim za zemljište, objekte ili poslovanje.
Ovi izuzeci znače da kupovina imovine, iako fleksibilna, zahteva pažljivu pravnu strukturu i blisku koordinaciju sa lokalnim savetnicima, kako bi se osiguralo da raspodela obaveza funkcioniše onako kako je zamišljeno.
4. Poreski tretman: ključan faktor izbora strukture transakcije
Poreska pitanja često su jedan od glavnih razloga za izbor između kupovine udela i kupovine imovine u Srbiji. Iako nominalne poreske stope načelno nisu visoke, ukupni poreski ishod može značajno da zavisi od strukture transakcije.
Oporezivanje kupovine udela
U kupovini udela, poreski tretman je obično jasan i predvidiv:
- Prodavac (akcionar) plaća porez na ostvareni kapitalnu dobit
- Za fizička lica, porez na kapitalnu dobit je 15%
- Za pravna lica, kapitalna dobit podleže porezu na dobit od 15%.
Sa stanovišta kupca, akvizicija udela je uglavnom poreski neutralna u trenutku zatvaranja transakcije.
Ova relativna jednostavnost i poreska efikasnost su ključni razlozi zašto kupovina udela dominira u srpskim akvizicijama, posebno kada su prodavci motivisani čistim i poreski efikasnim izlaskom iz poslovanja.
Oporezivanje kupovine imovine
Kupovina imovine obično je manje poreski efikasni za prodavce, barem na prvi pogled. Uobičajene poreske posledice uključuju:
- Porez na dobit koji plaća prodavac-pravno lice na ostvarenu dobit
- Moguća izloženost PDV-u, u zavisnosti od vrste imovine i da li transakcija ispunjava uslove za prenos celokupnog poslovanja
- Porez na prenos apsolutnih prava ili PDV, ako se prenosi nepokretna imovina.
Ako prodavac naknadno raspodeli prihod od prodaje članovima ili akcionarima, može se primeniti drugi sloj oporezivanja, što dodatno smanjuje neto prihode.
Sa stanovišta kupca, kupovina imovine može ponuditi značajne poreske prednosti.
Konkretno, kupac može:
- Povećati poresku osnovicu za kupljenu imovinu
- Amortizovati imovinu po višoj vrednosti u budućnosti
- Smanjiti izloženost istorijskim poreskim rizicima koji su prisutni u ciljnoj kompaniji.
Kao rezultat toga, poreski faktori često usmeravaju kupce i prodavce u različitim pravcima. Stoga je neophodna pravilna poreska analiza – idealno koordinisana sa pravnom strukturom transakcije – koja se uvek mora vršiti za svaku transakciju pojedinačno.
5. Due diligence: Različit fokus, jednak značaj
Bez obzira da li je transakcija strukturisana kao kupovina udela ili kupovina imovine, due diligence ostaje temelj svakog M&A procesa. Ono što se razlikuje nije njegov značaj, već fokus i dubina pregleda.
Due Diligence u kupovini udela
U kupovini udela, due diligence mora biti širok, jer kupac stiče kompaniju kao celinu i preuzima njenu kompletnu pravnu i ekonomsku istoriju. Pregled se obično fokusira na:
- Potpunu korporativnu istoriju i vlasništvo
- Usaglašenost sa srpskim propisima o privrednim društvima i korporativnim standardima
- Poreske prijave, revizije i potencijalne rizike
- Radne odnose i usklađenost sa radnopravnim propisima
- Postojeće ili preteće sudske sporove i regulatorna pitanja.
Cilj je stvoriti potpunu sliku rizika i identifikovati sve probleme koji mogu zahtevati ugovornu zaštitu ili prilagođavanje cene.
Due diligence u kupovini imovine
U kupovini imovine, obim analize je sužen, ali često više tehnički i fokusiran na izvršenje transakcije.
Ključna pitanja obično obuhvataju :
- Da li prodavac ima potpuno i nesporno vlasništvo nad imovinom?
- Da li je imovina opterećena zalogom, hipotekom ili drugim teretima?
- Da li se ključni ugovori mogu preneti na kupca?
- Koje obaveze se mogu automatski preneti prema srpskom pravu?
Iako due diligence „pokriva“ manje oblasti, svaka tačka zahteva detaljniju proveru, jer nedostaci mogu direktno da utiču na sposobnost kupca da koristi i upravlja kupljenim pravnim licem nakon zatvaranja transakcije.
6. Carve-out-ovi i delimične prodaje
Kupovina imovine je uobičajena u izdvajanjima, odnosno scenarijima gde prodavac želi da proda samo određeni deo svog poslovanja, a ne čitavo pravno lice. Ova struktura omogućava prodavcima da zadrže svoje osnovne poslovne operacije, dok izdvajaju sekundardne ili samostalne segmente poslovanja.
Tipični primeri izdvajanja uključuju:
- Prodaju posebne linije poslovanja ili aktivnosti
- Prodaju brenda, zaštitnog znaka ili portfolija proizvoda
- Teritorijalno odvajanje poslovanja na nivou regiona ili države.
Prema srpskom pravu, ovakva izdvajanja su potpuno izvodljiva, ali zahtevaju pažljivo planiranje i preciznu realizaciju. Posebna pažnja treba da se posveti:
- Jasnoj identifikaciji i prenosu relevantne imovine i zaposlenih
- Uspostavljanju prelaznih usluga kako bi se obezbedio kontinuitet poslovanja nakon zatvaranja transakcije
- Pažljivom razdvajanju i raspodeli zajedničkih ugovora, IT sistema i intelektualne svojine.
U praksi, izdvajanja su često pravno izazovna, jer zahtevaju razdvajanje imovine i operacija koje nisu prvobitno bile zamišljene da funkcionišu nezavisno. Istovremeno, one nude visok stepen komercijalne fleksibilnosti, što ih čini atraktivnom opcijom tamo gde čista prodaja udela nije moguća niti poželjna.
7. Regulatorna pitanja i saglasnosti
Promena kontrole vs. prenos ugovora
Jedna od najvažnijih, a često potcenjenih, praktičnih razlika između kupovine udela i kupovine imovine po srpskom pravu odnosi se na saglasnosti trećih lica i regulatorna odobrenja.
U kupovini udela, pravni identitet ciljne kompanije ostaje nepromenjen. Kao rezultat toga:
- Komercijalni ugovori uglavnom ostaju na snazi
- Ne dolazi do formalnog prenosa ugovora
- Saglasnosti su obično potrebne samo ako ugovori sadrže klauzule o promeni kontrole.
Iako takve klauzule nisu univerzalne u srpskoj komercijalnoj praksi, one postaju sve češće u finansijskim ugovorima, ključnim ugovorima o snabdevanju ili distribuciji, kao i u ugovorima sa međunarodnim partnerima.
Kada se aktiviraju, ove klauzule mogu dati suprotnoj strani pravо na raskid ugovora ili zahtevaju prethodnu saglasnost, što direktno utiče na vremenski okvir i sigurnost transakcije.
Nasuprot tome, kupovina imovine gotovo uvek uključuje prenos ili novaciju ugovora. Prema srpskom pravu, za prenos je obično potrebna saglasnost druge strane, osim ako ugovor izričito dopušta prenos bez saglasnosti.
U praksi, ovo znači da:
- Svaki materijalni ugovor mora biti pojedinačno pregledan
- Moguće je da će pregovori sa više ugovornih strana biti potrebni
- Jedna uskraćena saglasnost može ugroziti komercijalni smisao transakcije.
Kao rezultat, kupovina imovine često nosi veći izvršni rizik i duže rokove za realizaciju.
Licence i dozvole
Regulisane delatnosti zahtevaju posebno pažljivo strukturiranje. U sektorima kao što su bankarstvo, energetika, telekomunikacije, farmacija ili zdravstvo, izbor strukture transakcije može biti presudan.
U mnogim slučajevima:
- Licence i dozvole ostaju važeće nakon kupovine udela, jer pravno lice kome su dodeljene nastavlja da postoji bez promena
- Iste licence se ne mogu preneti u kupovini imovine i moraju biti ponovo izdate kupcu.
Ponovno izdavanje licence može uključivati regulatornu proveru, zahteve u pogledu minimalnog osnivačkog kapitala, tehnička odobrenja, ili dugotrajne administrativne procedure. U nekim industrijama takođe nema garancije da će nova licenca uopšte biti odobrena.
S obzirom na složenost srpskih M&A transakcija i praktične realnosti regulatornih interakcija, sam proces licenciranja često može, i često i određuje, da li će transakcija biti strukturirana kao kupovina udela ili kupovina imovine, bez obzira na poresku ili odgovornošću motivisanu logiku.
Za strane investitore, rano prepoznavanje regulatornih tačaka i proaktivna saradnja sa lokalnim savetnicima i organima je ključna za izbegavanje kašnjenja i potencijalno pogubnih iznenađenja.
8. Dinamika pregovora: Ne postoji univerzalno rešenje
U praksi, konačna struktura transakcije retko je određena samo pravnom teorijom. Češće je ona rezultat komercijalnih pregovora koji su oblikovani spremnošću strana da rizikuju, poreskim planiranjem, vremenskim ograničenjima i pregovaračkom snagom.
- Kupci često favorizuju kupovinu imovine kao alat za upravljanje rizikom. Kupovinom samo odabranih sredstava, kupci nastoje da izbegnu preuzimanje istorijskih obaveza, posebno onih koje je teško predvideti i precizirati tokom due diligence-a, kao što su poreski rizici, potraživanja zaposlenih ili regulatorna neusklađenost. Ova sklonost je posebno izražena kada se tokom due diligence procesa detektuju crvene zastavice, nepotpune evidencije ili neusklađenosti u ranijem poslovanju.
- Prodavci, s druge strane, obično preferiraju kupovinu udela, prvenstveno zbog poreske efikasnosti i čistog izlaska iz poslovanja. Prodaja akcija ili udela omogućava akcionarima da direktno prime prihode, često sa nižim poreskim gubicima, i da napuste posao bez potrebe da zadrže pravno lice opterećeno preostalim obavezama. Iz perspektive prodavca, kupovina imovine može izgledati kao delimičan izlaz sa preostalom odgovornošću.
Kao rezultat, srpske transakcije često se nalaze negde između. Rizik se premešta ugovorno, a ne strukturno, kroz kombinaciju:
- Detaljnih izjava i garancija
- Specifičnih odšteta za identifikovane rizike
- Korekcije kupoprodajne cene ili ugovaranja mehanizama za njenu naknadnu izmenu
- Namenskih računa ili zadržavanja jednog dela sredstava.
Ovi alati omogućavaju stranama da nastave sa kupovinom udela dok se rešavaju brige kupca, ili da učine kupovinu imovine komercijalno prihvatljivom za prodavca.
Važno je napomenuti da se srpska praksa M&A transakcija značajno razvila tokom poslednje decenije. Standardna rešenja na tržištu, poznata međunarodnim praktičarima, kao što su paketi garancija i „zaključavanje“ cene u određenom vremenskom trenutku (lock-box mehanizam), sve su češća, posebno u prekograničnim i transakcijama povodom privatnog kapitala.
Kao rezultat, ishodi transakcija sve manje zavise strogo od formalne strukture, a više od pregovarane raspodele rizika i komercijalne realnosti.
Ukratko, izbor između kupovine imovine i kupovine udela u srpskom pravu nije samo tehničko pitanje – nego strateško. Kupovina udela nudi jednostavnost, kontinuitet i poresku efikasnost, ali zahtevaju snažan due diligence i ugovornu zaštitu.
S druge strane, kupovina imovine pruža fleksibilnost i izolaciju rizika, ali uz dodatnu složenost, potrebu za saglasnostima i često veće poresko opterećenje.
Za strane investitore i savetnike, ključna poruka je: srpsko zakonodavstvo je pogodno za transakcije, ali lokalni pravni i poreski detalji su važni. Uz odgovarajuće planiranje, realnu raspodelu rizika i iskusnog lokalnog savetnika, obe strukture se mogu uspešno koristiti za postizanje komercijalnih ciljeva.
Ako postoji jedno univerzalno pravilo, ono glasi: očekujte pregovore i očekujte da se struktura menja kako due diligence napreduje.
