Sigurno se sećate perioda koji su obeležile naslovnice o tzv. „lažnoj plazmi” nakon što je osumnjičeno lice uhapšeno zbog sumnje da je neovlašćeno držao pogon za proizvodnju keksa koji je na tržištu plasiran pod brendom poznatog domaćeg proizvođača „Bambi”.
Nešto pre toga, mi smo pisali o uspešno okončanom sporu u korist kompanije Petroprocess, čiji je bivši direktor odmah nakon napuštanja firme osnovao sopstvenu firmu pod poslovnim imenom Petroprocess Solutions.
O zapleni velike količine plagirane odeće, kopija Michael Kors tašni ili Prada sunčanih naočara vesti stižu redovno.
Zajedničko svim ovim i mnogim drugim primerima jeste da se radi o nelojalnoj konkurenciji. Zbog toga se ovoga puta bavimo pitanjem kako se zaštiti od ovakve prakse u najširem smislu – od prevencije do sudskih sporova.
Zaštita od nelojalne konkurencije je usko povezana sa brojnim oblastima čiji je cilj suštinski isti: da omoguće fer uslove na tržištu i da pruže zaštitu vlasnicima prava intelektualne svojine. U širem smislu, to znači da je cilj da se zaštiti celokupno poslovanje (vlasnička prava, poslovne tajne, poslovni ugled itd.) privrednih subjekata koji posluju pošteno. Upravo zbog toga, zabrana nelojalne konkurencije treba da spreči i sankcioniše radnje koje su protivne dobroj poslovnoj praksi, običajima i poslovnom moralu. Nelojalna konkurencija je neodvojivo povezana i sa kršenjem klauzula zabrane konkurencije i odavanjem poslovnih tajni i drugih poverljivih informacija. Nadalje, čak i kada ništa od prethodno rečenog nije slučaj, nelojalna konkurencija postoji i ako jedan privredni subjekt iznosi informacije o svom konkurentu u nameri da ga diskredituje kod klijenata (potrošača) i naškodi njegovom poslovnom ugledu.
Najzad, institut nepoštene tržišne utakmice je povezan i sa pravilima o sprečavanju restriktivne poslovne prakse (na primer, zabrana restriktivnih sporazuma), jer im je zajednički cilj fer tržišna utakmica, što podrazumeva slobodnu ali poštenu konkurenciju, uz zaštitu interesa potrošača.
Iz navedenih razloga propisi zabranjuju sve oblike kartela (na primer, dogovor konkurentskih kompanija o fiksiranju cena ili podeli tržišta) ili zloupotrebu dominantnog položaja na tržištu.
Ipak, predmet ovog teksta neće biti praksa koja spada u pravo konkurencije (primarno regulisana Zakonom o zaštiti konkurencije), već se fokusiramo na razne oblike nelojalne tržišne utakmice između privrednih subjekata podrazumevajući pod tim namerno nanošenje štete od strane jednog privrednog subjekta konkurentskom subjektu protivno dobroj poslovnoj praksi, dobrim običajima i poslovnom moralu.
Šta je nelojalna konkurencija?
Nelojalnu konkurenciju Zakon o trgovini[1] naziva još i nepoštenom tržišnom utakmicom, i prvenstveno je shvaćena kao radnja koja krši osnovne principe fer trgovine. Kao takva, zakonom je izričito zabranjena. Zakon je određuje kao radnju jednog privrednog subjekta (trgovca ili pružaoca usluge) protiv drugog (konkurenta), kojom se krše kodeksi poslovnog morala i dobri poslovni običaji i kojom se prouzrokuje ili može prouzrokovati šteta drugom privrednom subjektu (konkurentu).
Budući da se radi o dosta opštoj definiciji koja bi mogla biti (pre)široko interpretirana, zakonodavac je uvideo potrebu da se navedu i konkretne (najčešće i najupečatljivije) radnje koje se smatraju nelojalnom konkurencijom. To svakako olakšava i privrednim subjektima da u praksi prepoznaju ove radnje, ali i sudovima u procesima koji se vode po tužbama zbog nelojalne konkurencije.
Nelojalnom konkurencijom se naročito smatraju radnje:
- iznošenja neistinitih i uvredljivih tvrdnji o drugom privrednom subjektu;
- iznošenja podataka o drugom privrednom subjektu ili njegovoj robi ili usluzi, koji su usmereni na narušavanje ugleda i poslovanja tog privrednog subjekta;
- prodaja robe sa oznakama, podacima ili oblikom, kojima se opravdano stvara zabuna kod potrošača u pogledu izvora, kvaliteta i drugih svojstava te robe ili usluge – kopije Michael Kors tašni sa početka teksta su sjajan primer;
- sticanje, korišćenje i odavanje poslovne tajne bez saglasnosti njenog vlasnika, radi otežavanja njegovog položaja na tržištu;
- obećanje, odnosno davanje poklona veće vrednosti, imovinskih ili drugih pogodnosti drugim privrednim subjektima, kako bi se njihovom davaocu obezbedila prednost u odnosu na konkurente;
- neovlašćeno isticanje oznake kvaliteta, oznake poverenja ili sličnog znaka od strane privrednog subjekta.
Primeri iz prakse
Šta učiniti u slučaju povrede?
Zaštita od nelojalne konkurencije je predviđena kroz više zakona. Opšta zaštita je predviđena Zakonom o trgovini, dok je zaštita od specifičnih oblika nelojalne konkurencije predviđena posebnim zakonima, od kojih posebno pojašnjavamo Zakon o zaštiti poslovne tajne, Zakon o zaštiti žiga, Zakon o privrednim društvima, Zakon o radu i Zakon o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna.
1. Zakon o trgovini kao vid zaštite
Ukoliko ste pretrpeli štetu zbog nelojalne konkurencije, prema Zakonu o trgovini, imate pravo na naknadu te štete. U tu svrhu se podnosi tužba zbog nepoštene tržišne utakmice (nelojalne konkurencije), kojom se može zahtevati:
- utvrđivanje radnje nepoštene tržišne utakmice,
- zabrana daljeg vršenja ove radnje,
- otklanjanje nastalih posledica, kao i već pomenuta
- naknada štete.
Naknada štete koja se može tražiti je:
- naknada materijalne štete, i
- naknada nematerijalne štete zbog povrede poslovnog ugleda
Dakle, ako ste oštećeni tuđom radnjom nelojalne konkurencije, možete tražiti od druge strane ne samo izgubljeni profit i eventualne troškove koje ste imali tim povodom, već i da Vam nadoknadi štetu koju su pretrpeli Vaš ugled, ime i brend.
U kom roku se može podneti tužba?
Tužba se može podneti u roku od šest meseci od kada saznate za štetu i ko ju je naneo, ali ne kasnije od tri godine od okončanja radnje (nelojalne konkurencije).
2. Nelojalna konkurencija i poslovna tajna
Iz same definicije koju navodi Zakon o trgovini vidi se da su neovlašćene radnje u vezi sa poslovnom tajnom akti nelojalne konkurencije.
Međunarodni TRIPS sporazum[5] poslovnu tajnu ubraja u prava intelektualne svojine. Vezu između poslovne tajne i nelojalne konkurencije odlično ilustruje član 39 TRIPS Sporazuma kojim se predviđa obaveza za države članice da predvide pravna sredstva za zaštitu poslovne tajne u cilju obezbeđenja zaštite od nelojalne konkurencije.
Iako je novi Zakon o zaštiti poslovne tajne [6] (jezički) modifikovao odredbu koja reguliše nezakonito pribavljanje, korišćenje i otkrivanje poslovne tajne (raniji zakon je izričito (jezički) pominjao nelojalnu konkurenciju), takvi akti svakako nastavljaju da se smatraju radnjama nepoštene tržišne utakmice. U tom smislu, Zakon o zaštiti poslovne tajne predviđa će se pribavljanje poslovne tajne bez saglasnosti držaoca poslovne tajne smatrati nezakonitim i ako je učinjeno tako da se prema datim okolnostima može smatrati da je u suprotnosti sa dobrim poslovnim običajima. To je upravo ono što se prema Zakonu o trgovini smatra aktom nelojalne konkurencije. S druge strane, definicija je ostavljena dovoljno široko kako bi se u praksi mogla primeniti na sve potrebne slučajeve u kojima se povređuje poslovna tajna na nepošten način.
Preventivna zaštita poslovnih tajni od nelojalne konkurencije prvenstveno podrazumeva zaključenje adekvatnih ugovora o poverljivosti (NDA), kao i preduzimanje drugih mera za zaštitu poslovnih tajni kako bi se postigao uspeh u eventualnom kasnijem sporu. Suština je da najpre Vi tretirate svoje poverljive informacije kao takve, da bi im kasnije, ako do toga dođe, i sud mogao priznati to svojstvo prilikom odlučivanja o Vašem zahtevu.
3. Povreda žiga aktom nelojalne konkurencije
Zakon o žigovima[7] predviđa da se žigom ne može zaštititi znak (relativni razlog odbijanja zaštite) koji je, bez obzira na robu, odnosno usluge na koje se odnosi, istovetan ili sličan ranije zaštićenom znaku drugog lica, koji je kod učesnika u prometu u Republici Srbiji nesumnjivo poznat kao znak visoke reputacije (čuveni žig), ako bi se korišćenjem takvog znaka nelojalno izvlačila korist iz stečene reputacije čuvenog žiga ili bi se štetilo njegovom distinktivnom karakteru, odnosno reputaciji.
Zakon o žigovima posebno štiti čuveni žig time što za njega predviđa izuzetak od opšteg pravila da vlasnik žiga ne može da zabrani drugom licu da isti ili sličan znak koristi za obeležavanje robe/usluga druge vrste.
Na primer, ako imate XY žig za obeležavanje dezinfekcionih sredstava, pri čemu se ne radi o čuvenom žigu, ne biste mogli zabraniti nekom drugom učesniku na tržištu da koristi XY znak za obeležavanje patika, jer se radi o robi različite vrste. Međutim, kada su u pitanju čuveni žigovi, kao što su Coca Cola, Nike, itd. bez saglasnosti njihovih vlasnika ne biste mogli da ih koristite čak ni za robu/usluge potpuno različite od onih za koje su registrovani čuveni žigovi – na primer, baštenski alat. Smisao jeste da se spreči nelojalno ostvarivanje koristi iz stečene reputacije čuvenog žiga, ali i da se ne dopusti nanošenje štete distinktivnom karakteru odnosno reputaciji čuvenog žiga.
Iako se ovom odredbom izričito dovodi u vezu nelojalna konkurencija sa čuvenim žigom, treba reći da se u širem smislu svako korišćenje oznaka kojima se stvara zabluda u pogledu porekla te oznake (ekonomske povezanosti sa žigom i sl.) može smatrati aktom nelojalne konkurencije. U praksi se vlasnici žigova najčešće oslanjaju na mehanizme propisane Zakonom o žigovima radi zaštite svojih prava, ali ne treba gubiti iz vida ni odredbe Zakona o trgovini, radi sveobuhvatnije zaštite.
Upravo iz razloga što se sveobuhvatnija i jača pravna zaštita pruža vlasnicima žiga u odnosu na one koji svoj trgovački naziv ili oznaku nisu registrovali, preventivna zaštita od nelojalne konkurencije jeste registracija žiga, koja kasnije značajno olakšava borbu protiv konkurenata na tržištu koji nameravaju da koriste iste ili slične znake za istu ili sličnu robu ili usluge. Registracijom žiga sebi za početak otvarate mogućnost podnošenja tužbi i po Zakonu o žigovima i vođenje sporova pred sudovima specijalizovanim za zaštitu prava intelektualne svojine.
4. Nelojalna konkurencija i poslovno ime
Slično kao i u slučaju povrede žiga, može se desiti da jedna firma za svoj naziv želi isto ili slično ime koje ima konkurent, ukoliko je primera radi to ime izgrađeno i prepoznatljivo na tržištu. U tom slučaju se radi o klasičnoj nepoštenoj nameri da se koristi reputacija konkurenta, što istovremeno nanosi i štetu konkurentu.
Ranije smo pisali o uspešno okončanom sporu u korist našeg klijenta Petroprocess koji je vođen upravo zbog nelojalne konkurencije usled sličnosti poslovnog imena. Sud je u ovom postupku utvrdio da je zbog identičnih naziva privrednih subjekata došlo do zabune na tržištu, te je tuženom zabranio upotrebu dela naziva u vidu reči „Petroprocess“ u svom poslovnom imenu. Ova odluka probija sudsku praksu ne samo u oblasti nelojalne konkurencije, već i u oblasti prava intelektualne svojine. Ovo stoga što se trgovačko ime smatra delom industrijske svojine u skladu sa članom 8 Pariske konvencije za zaštitu industrijske svojine[8], bez obzira što ono nije prijavljeno ili registrovano u određenom registru.
Uprkos tome, a za razliku od sporova koji se vode povodom povrede žigova i drugih prava intelektualne svojine, sporovi povodom zaštite poslovnog imena se vode pred sudovima nadležnim u skladu sa opštim propisima, a ne pred posebno nadležnim Privrednim sudom u Beogradu (odnosno Višim sudom u Beogradu). To ostaje kao problem u praksi, budući da poslovno (trgovačko) ime pripada intelektualnoj svojini, te je opravdana potreba da se rešavanje ovih sporova poveri sudovima koji su specijalizovani upravo za pravo intelektualne svojine.
Zakon o privrednim društvima[9] izričito predviđa da naziv jednog društva ne sme biti istovetan nazivu drugog društva, što ima smisla budući da je upravo naziv onaj karakteristični deo poslovnog imena koji to društvo razlikuje od drugih društava. Radi uspostavljanja fer tržišne utakmice, ali i radi zaštite potrošača i njihovog prava na istinito informisanje, naziv jednog društva se mora razlikovati od drugog u toj meri da ne izaziva zabludu o identitetu sa tim drugim društvom.
Ipak, zbog drugačijih pravila i kriterijuma prilikom odlučivanja o dovoljnoj različitosti dva naziva društva u poređenju sa razlikama u žigovima, nije retko da Agencija za privredne registre dozvoli registraciju društva čiji naziv povređuje naziv konkurenta. Otuda konkurent kao zainteresovano lice može podneti tužbu protiv društva koje je naziv izabralo nepošteno, te njome tražiti promenu naziva tog društva i/ili naknadu nastale štete.
Ova tužba je oročena, te je potrebno voditi računa da bude podneta u roku od tri godine od dana registracije naziva društva koje krši navedena pravila.
Najzad, Zakon o privrednim društvima jasno dovodi u vezu pravila o nazivu društva sa nepoštenom tržišnom utakmicom, tako što izričito navodi da ova odredba ne utiče na prava savesnog i poštenog privrednog subjekta da ostvaruje svoja prava i po propisima o nelojalnoj konkurenciji (Zakon o trgovini) i propisa o zaštiti prava intelektualne svojine (u prvom redu se misli na žig i Zakon o žigovima).
5. Zabrana nelojalne konkurencije i zabrana konkurencije u ugovorima o radu
Nepoštena tržišna utakmica je kao institut neodvojivo povezana sa radnopravnim institutom klauzule zabrane konkurencije o kojoj smo detaljnije pisali u blogu Klauzula zabrane konkurencije – Bolje sprečiti nego lečiti. Ona ima za cilj da spreči zaposlenog (ili bivšeg zaposlenog) da sam postane konkurent poslodavcu ili da bude angažovan kod konkurenta poslodavca, protivno pravilima koja su utvrđena prvenstveno ugovorom o radu.
Ugovorom o radu se mogu utvrditi poslovi koje zaposleni ne može da obavlja (samostalno ili za druge) bez saglasnosti poslodavca, tokom radnog odnosa, a može se zabrana predvideti i nakon radnog odnosa (pod uslovom plaćanja naknade). Zakon o radu[10] precizira da se zabrana konkurencije može utvrditi samo ako postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne nova, posebno važna tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni. Iz ove definicije se dodatno uočava neraskidiva veza između:
- zabrane nelojalne konkurencije,
- zaštite poslovne tajne, i
- zabrane konkurencije.
Uopšteno se može reći da kršenje klauzula kojima se štite poslovne tajne i ograničava konkurencija predstavlja akte nepoštene tržišne utakmice. Značaj sankcionisanja ovih radnji se najbolje ogleda u činjenici da su ove radnje zabranjene na osnovu više zakona.
Zaštita počinje već prilikom zaključenja ugovora o radu, odnosno zaključenja drugih obligaciono pravnih ugovora u kojima takođe klauzula zabrane konkurencije može biti prisutna. Neophodno je da se klauzula zabrane konkurencije pravilno reguliše najpre u ugovoru, a potom i u opštim aktima, budući da se time definitivno povećava verovatnoća za uspeh u potencijalnom sporu.
6. Nelojalna konkurencija i industrijski dizajn
Zakon o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna[11] takođe ističe značaj poštene tržišne utakmice i to tako što izričito propisuje da nosilac prava na industrijski dizajn ne može da zabrani trećem licu radnje umnožavanja u svrhu podučavanja ili citiranja, pod uslovom da su takve radnje u skladu sa praksom lojalne konkurencije i da neopravdano ne ugrožavaju normalno iskorišćavanje industrijskog dizajna, kao i da je navedeno odakle je industrijski dizajn preuzet.
Dakle, slično kao kod žiga, prvi korak kako biste bili sigurni da ćete moći da tužbom zaštitite svoje pravo na dizajnu jeste njegova registracija pred Zavodom za intelektualnu svojinu.
7. Sankcionisanje – inspekcijski nadzor
U okviru Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija postoji Odsek za sprečavanje nelojalne konkurencije i zaštitu potrošača. Ključnu ulogu u svakom inspekcijskom nadzoru imaju svakako nadležni inspektori.
Radi sprečavanja nelojalne konkurencije tržišni inspektor u vršenju inspekcijskog nadzora ima na raspolaganju različita ovlašćenja, kao što su na primer, pregled poslovnog prostora i vozila, vršenje uvida u poslovne knjige i drugu poslovnu dokumentaciju, uzimanje izjava lica koja obavljaju trgovinu, fotografisanje i snimanje prostora i robe, uzimanje uzoraka robe, nalaganje popisa robe, itd. Dodatno, inspektoru pomoć mogu pružiti i sud i policija na zahtev inspektora. U tom smislu, inspektor može tražiti od suda da dozvoli uviđaj u prostoru ili da izda nalog za pretres.
Šta tržišni inspektor može da odredi?
Naročito treba imati u vidu da su Zakonom o trgovini propisane kazne za lica koja postupaju protivno propisima, i to u zavisnosti od konkretnog prekršaja. Kazne se mogu izreći pravnom licu, odgovornom licu u pravnom licu (npr. direktoru), preduzetniku i fizičkom licu, a kreću se i do 2.000.000,00 dinara. Uz novčane kazne se može izreći i zaštitna mera zabrane obavljanja određene delatnosti u određenom trajanju (čak i do dve godine).
Da li je nelojalna konkurencija krivično delo?
Iako Krivični zakonik[12] ne propisuje izričito krivično delo nelojalne konkurencije, ovakve radnje svakako čine elemente određenog broja krivičnih dela, kao što su npr. krivično delo odavanje poslovne tajne, krivično delo neovlašćena upotreba tuđeg poslovnog imena i druge posebne oznake robe ili usluga, krivično delo narušavanje poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti, itd. Najzad, pored pomenutih prekršaja, radnje nelojalne konkurencije predstavljaju i privredne prestupe.
Usled toga, onima koji su izloženi radnjama nelojalne konkurencije na raspolaganju stoje krivične i druge prijave nadležnim organima, kako bi zaštitili svoja prava, pored već prethodno pomenutih parničnih postupaka koji se pokreću tužbom.
