7 kobnih pravnih grešaka kod startapa

Donošenju odluke o osnivanju startapa trebalo bi da prethode dugi razgovori i planiranja kako će se startap urediti, ko će imati kakvu ulogu, šta će se desiti ukoliko neki osnivač želi da odustane i sl. Ipak, iskustvo pokazuje da osnivači ne poklanjaju dovoljno pažnje ovim pitanjima, već se entuzijastično fokusiraju na kreiranje proizvoda. Čak i kada se ovakvi razgovori vode i čini se da je sve jasno dogovoreno, neretko se dešava da se tokom poslovanja osnivači suočavaju sa brojnim otvorenim ili neregulisanim pitanjima. Zbog toga je izuzetno važno i pre osnivanja startapa sačiniti pisani trag o tome šta je dogovoreno.

U fazi kada startap nije pravno uobličen u smislu registracije firme u bilo kojoj državi, ustalila se praksa da se zaključi sporazum koji se najčešće naziva Pismo o namerama (Letter of Intent ili LoI). Njime budući osnivači startapa stavljaju na papir svoje namere u vezi sa startapom (ko će imati koju ulogu, koliki udeo (procenat) će kome pripasti u budućoj firmi i na koji način će se taj udeo sticati (da li kroz tzv. vesting period) itd).

Regulisanje odnosa kroz Pismo o namerama ili drugi sličan dokument je od naročitog značaja ukoliko se pre osnivanja startapa preduzimaju određene “pripremne” radnje kao što je npr. kupovina domena ili ukoliko se već započne rad na određenim projektima koji treba da budu u vlasništvu buduće firme-startapa. S obzirom na to da u tom momentu firma još uvek ne postoji, ona ne može biti vlasnik ni domena, ni prava intelektualne svojine, niti sticati druga prava i obaveze. U toj fazi, nosioci svih navedenih prava i obaveza mogu biti samo budući osnivači startapa u svojstvu fizičkih lica.

Upravo zbog toga je važno predvideti Pismom o namerama da se sve te pripremne radnje preduzimaju za budući startap, te da se sva lica, koja su u tom periodu i u tu svrhu stekla određena prava, obavežu da ta prava (npr. autorsko pravo na kodu ili domen) prenesu na firmu (startap) kada ona bude zvanično registrovana.

Kada je startap registrovan kao firma, Pismo o namerama obično ‘preraste’ u neki drugi ugovor, što je u praksi najčešće ugovor među članovima startapa (ugovor članova društva, ugovor u vezi sa društvom).

Ovaj ugovor treba razlikovati od ugovora o osnivanju društva (osnivačkog akta), bez koga se svakako firma ne može registrovati u Srbiji pred Agencijom za privredne registre.

Bez dobrog ugovora između osnivača startapa (i prethodno Pisma o namerama) rizikujete da se susretnete sa problemima na raznim poljima, jer po pravilu, sporovi i nastaju u okviru materije koju najčešće reguliše ugovor članova društva, a ne ugovor o osnivanju društva.

Neka od najvažnijih pitanja koja je potrebno urediti ugovorom među osnivačima startapa su:

Ulazak investitora u startap generalno usložnjava čitavu strukturu startapa i zbog toga je regulisanje ugovornog odnosa sa investitorom jedno od najkompleksnijih pitanja. Neki primeri iz prakse koji zahtevaju pojačani oprez su:

• investitor zahteva da bude postavljen na mesto direktora (ili da ima mesto u odboru direktora ako postoji odbor) – dobro razmislite koliko je to dobro za vaše poslovanje,
• pravo veta investitora prilikom odlučivanja o određenim pitanjima – koliko vaš glas zapravo vredi? Ukoliko bi investitor mogao da spreči donošenje neke odluke u firmi, to bi moglo da ima značajne negativne posledice.
• Postavljanje neprimerenih key performance indicators u Term Sheet – uslovljavanje da će se naredne rate investicije uplaćivati pod uslovom da npr. firma stvori x $ za 3 meseca, 6 meseci itd.; da li je to komercijalno prihvatljivo za Vas i možda još važnije: da li je to objektivno izvodljivo?

Najzad, iako se pitanje pravilnog odabira pravne forme startapa ne može zanemariti, praksa ipak pokazuje da ovde gotovo i nema grešaka jer se u Srbiji startapi najčešće osnivaju u formi DOO (društva sa ograničenom odgovornošću), a ređe u formi preduzetnika (između ostalog i zbog toga što startap odlikuje postojanje više članova koji dele vlasništvo nad firmom). Treća opcija gotovo da se ni ne sreće u praksi, osim ukoliko osnivači ne odluče da osnuju firmu u drugoj državi. U svakom slučaju, ukoliko startap razmatra mogućnost ostvarenja poreskih olakšica (detaljnije u nastavku) DOO može biti i jedina opcija.

Pored navedenih sporazuma iz prvog odeljka teksta, za startap su od izuzetne važnosti i:

1) Ugovor koji će startap zaključivati sa svojim korisnicima u budućnosti

2) Ugovor o poverljivosti – NDA

Vrsta ugovora koji će startap zaključivati sa svojim korisnicima u budućnosti  će naravno zavisiti od toga čime se startap bavi. U najvećem broju slučajeva to će biti tzv. cloud ugovori koje će startap koji je npr. razvio određenu aplikaciju zaključivati sa svojim korisnicima za pristup i korišćenje aplikacije putem interneta (tzv. remote access). Ovo je važno naglasiti jer se cloud ugovori značajno razlikuju od ugovora o pružanju profesionalnih usluga, pri čemu kod cloud ugovora nema prenosa vlasništva na intelektualnoj svojini niti davanja licence. Najčešći nazivi koji se koriste za ove ugovore su Terms ili Terms of Service.

Ovi ugovori su ključni za funkcionisanje startapa, jer određuju ‘pravila igre’ za sve korisnike.

Kod mnogih startapa (naročito onih koji spadaju u Software-as-a-Service) to se rešava sačinjavanjem opštih uslova poslovanja kroz tzv. click-wrap ili browse wrap ugovore. Ovi ugovori su javno dostupni i dok skraćuju startapu vreme jer ne zahtevaju pregovore sa svakim pojedinačnim korisnikom, nose izazov kreiranja ugovora koji će uspeti da „pokrije” sve specifične situacije sa velikim brojem lica. Dodatno, upravo zato što su javni, oni su često predmet raznih napada koji mogu da završe na sudu čak i kao predmet masovnih tužbi.

Budući da startapi pokušavaju da minimizuju troškove prilikom otpočinjanja svog poslovanja, nije retka praksa kopiranja tuđih opštih uslova poslovanja. Međutim, ovo je zaista problematično postupanje i može dovesti do višestrukih problema – od toga da startap nije zaštitio svoje poslovanje (jer su kopirani uslovi prilagođeni nekoj drugoj kompaniji) do kršenja autorskih prava. Više o ovoj temi pisali smo u tekstu o uslovima korišćenja sajta.

Suštinski se ovde mogu javiti dva modaliteta ugovora, pored navedenih: (1) cloud ugovora – Terms of Use, startap sa svojim korisnicima može zaključivati; i (2) pojedinačan ugovor koji je prethodno bio predmet pregovora i koji je sačinjen isključivo i specijalno za taj jedan konkretan ugovorni odnos startapa i jednog klijenta, te nije javan. Korišćenje ovih ugovora prevashodno zavisi od konkretnog biznisa odnosno proizvoda, kao i od toga ko su klijenti startapa, odnosno da li je startap pretežno orijentisan B2B ili B2C, te koliko će startap ostaviti prostora klijentima za eventualne pregovore i izmenu ugovora.

Naročitu grešku osnivači startapa prave kada nemaju Ugovor o poverljivosti (NDA). Ovaj ugovor ili makar vrlo spretna i precizna klauzula o poverljivosti u okviru nekog drugog ugovora su „must have“ za:

• odnose između osnivača startapa,
• odnose između startapa kao poslodavca i njegovih zaposlenih,
• odnose između startapa i kontraktora,
• odnose između startapa i trećih lica (korisnika/klijenata, izdavača, itd.)

Drugim rečima, Ugovor o poverljivosti (NDA) treba imati doslovno sa svima sa kojima startap dolazi u poslovni kontakt.

Da biste mogli nesmetano i sa sigurnošću da razvijate svoj biznis u online ekosistemu, morate imati adekvatnu dokumentaciju za sajt. To pre svega podrazumeva odgovarajuće:

• Uslove korišćenja sajta
• Politiku privatnosti
• Politiku upotrebe kolačića.

Uslovi korišćenja i Opšti uslovi poslovanja su suštinski najvažniji dokumenti za startap. Međutim, pored navedenih posebnih grešaka (u odeljku 2 teksta) koje se javljaju u vezi sa Uslovima korišćenja, iskustvo nam je pokazalo da startapi često prave i veliku grešku kada ovu dokumentaciju tretiraju kao šablone koje mogu da „pokupe“ sa drugih sajtova. Da šteta bude veća, uglavnom im se više sviđaju strani sajtovi i samim tim strana dokumentacija koja često može biti jako problematična (čak opasna) u našem pravnom sistemu. Neki od primera loše prakse su „prepisivanje“ merodavnog prava npr. SAD-a i nadležnosti suda u SAD-u, korišćenje termina ili pravnih instituta koji ili nemaju primenu u Srbiji ili je njihovo značenje ovde sasvim drugačije u odnosu na pravo države koje je ugovoreno kao merodavno u uslovima korišćenja koja su prepisana. Takođe, neretko se prepisuje neadekvatno regulisanje ograničenja odgovornosti, prava intelektualne svojine, itd.

Naročito je opasno ukoliko startap ne reguliše pitanje obrade podataka o ličnosti, a posebno ako se obrađuju podaci o ličnosti lica u okviru EU. Naime, Opšta regulativa o zaštiti podataka o ličnosti EU (GDPR) ne obavezuje samo

rukovaoce i obrađivače podataka o ličnosti u EU, već se u određenim situacijama GDPR primenjuje i u Srbiji (o čemu smo pisali u tekstu „Primena GDPR u Srbiji”). Milionske kazne su svakako izuzetan podsticaj da se ovo pitanje pravilno uredi. Pored toga, startapi često greše prilikom prikupljanja podataka o ličnosti putem kolačića, što takođe može predstavljati veliki problem, jer time rizikuju da prođu kao Google, koji je iz prve ruke iskusio da „kolačići” nisu uvek tako slatki. Naime, zbog zanemarivanja Politike kolačića na sajtu tj. nezakonitog prikupljanja podataka o ličnosti, Google je u Francuskoj kažnjen čak 100 miliona evra.

Kada je reč o startapima,  ne može se dovoljno naglasiti koliko je važna zaštita prava intelektualne svojine, naorčito za one startape kojima ona predstavlja najveću ekonomsku vrednost.

• Due diligence investitora kao detektor svih vaših propusta

Pitanje intelektualne svojine je bitno ne samo zbog pravilnog regulisanja odnosa među osnivačima startapa, već i zbog budućih investitora, koji će kada budu radili due diligence radi investiranja ili kupovine startapa tražiti da vide dokaz da su sva  prava intelektualne svojine u vezi sa startapom u isključivom vlasništvu startapa (ili najmanje: da postoje uredne licence). Nemojte dozvoliti da propustite priliku da startap otkupi moćna kompanija samo zato što ste bili nemarni po pitanju prenosa, odnosno zaštite prava intelektualne svojine.

• Da li ste nekome olakšali krađu intelektualne svojine startapa?

Dodatno, startapi sa sjajnim idejama su često u praksi suočeni da neko na internetu „vidi“ njihov biznis i preuzme tu ideju, tako što npr. iskopira logo startapa i registruje taj logo kao svoj žig. Ukoliko vaš konkurent registruje naziv vašeg startapa kao svoj žig (za istu teritoriju) on vam direktno pravi problem i za vašu registraciju žiga, ali i za vaš domen (ako je identičan nazivu startapa, što je najčešće slučaj) jer vaš domen tada povređuje žig konkurenta.

Dakle, još jedna kobna greška za startap može nastati ako se na vreme ne razmišlja o:

• registraciji žiga,
• zaštiti industrijskog dizajna,
• zaštiti autorskih prava,
• zaštiti internet domena,
• zaštiti patenta,
• zaštiti poverljivosti,
• zaštiti poslovne tajne, itd.

Neadekvatno regulisanje prava intelektualne svojine povlači brojne rizike, od gubitka sopstvene intelektualne svojine, do davanja „na tacni“ brenda i reputacije startapa konkurentu.

Neke od najčešćih grešaka su u vezi sa nazivom, logoom ili domenom startapa su sledeće:

• Izabrali ste naziv firme koji povređuje tuđi žig (npr. naziv vašeg startapa je isti ili sličan nazivu konkurenta koji plasira na istom tržištu iste ili slične proizvode/usluge pri čemu je konkurent pre vas registrovao žig) – u ovom slučaju budite uvereni da su velike šanse da konkurent protiv vas podnese tužbu i time vas uvuče u dug i skup sudski spor, pri čemu pored novca i vremena, gubite i naziv. Ovde treba naglasiti da ukoliko ste izabrali potpuno identično poslovno ime kao druga firma, Agencija za privredne registre neće dozvoliti takvu registraciju, pa će to biti signal da naziv promenite na vreme. Međutim, u praksi su češće situacije u kojima je naziv dovoljno različit da prođe „kontrolu“ Agencije za privredne registre, ali nedovoljno različit da ne povređuje tuđi žig. Ovo stoga što Agencija za privredne registre pred kojom se registruje startap i Zavod za intelektualnu svojinu pred kojim se registruje žig se ne rukovode istim kriterijumima i propisima prilikom donošenja svojih odluka.
• Izabrali ste logo koji povređuje tuđi žig (uglavnom slično kao u prethodnom pitanju). Ovde je još važniji oprez, jer se kod logoa (grafizma) distinktivnost znaka (različitost u odnosu na druge) teže utvrđuje nego kada je reč o nazivu (verbalizmu) pošto je za to potrebno dobro poznavanje prava žiga.
• Najzad, i oko domena se može pogrešiti, a najčešća greška se dešava kada kupite domen koji povređuje tuđi žig (domen je identičan ili dovoljno sličan tuđem žigu). Zato, pre kupovine domena, dobro proverite da li već postoji registrovan žig koji je isti/sličan kao vaš domen. U svakom slučaju, najsigurniji način je da kupite domen i registrujete takav žig jer ste time „zaokružili“ zaštitu.

Ako se uzme u obzir da propisi u radnom pravu uglavnom nastoje da zaštite zaposlene kao slabiju stranu u radnopravnom odnosu, i ako se ima u vidu sudska praksa u ovoj materiji, nema sumnje da je za startap važna kvalitetno i stručno pripremljena radnopravna dokumentacija. Na taj način startap kao poslodavac može sprečiti brojne negativne posledice ali i rizike, ne samo u odnosima sa svojim zaposlenima, već i rizike da bude terećen od strane državnih organa zato što svoja akta nije uskladio sa propisima.

S tim u vezi, startap bi trebalo već na početku da razmišlja o uvođenju adekvatnih procedura i politika (na prvom mestu pravilno i precizno regulisani ugovori o radu, pravilnik o radu i drugi pravilnici; potom procedure poverljivosti i ugovori o poverljivosti, kodeksi ponašanja, pravilnik o zaštiti podataka o ličnosti i pravilnik o video nadzoru, ugovor o prenosu prava intelektualne svojine, itd.).

Nedovoljna informisanost može dovesti do toga da propustite brojne pogodnosti koje se nude startapima, kao što su npr. državne subvencije i olakšice pri zapošljavanju, poreske olakšice i sl, ili da previdite mogućnost zaposlenih da stiču udele u startapu (ESOP).

Najzad, danas je gotovo nezamislivo govoriti o radnopravnom okviru a da se „u paketu“ ne reguliše i pitanje zaštite podataka i privatnosti na radnom mestu. Imajući u vidu visoke kazne i druge negativne posledice koje neusklađenost poslovanja startapa sa zakonom donosi, pogubno je ne regulisati ova pitanja adekvatno i stručno.

Pitanje poreza je usko vezano za:

• izbor pravne forme startapa,
• za usluge koje će startap pružati ili proizvod koji će razvijati,
• za pitanje da li će svoj proizvod ili uslugu startap plasirati u Srbiji ili (češće) za strano tržište (i koje),
• to da li će startap biti u sistemu PDV itd.

Dodatno, pitanje poreza je uvek dvostruko važno:

1) zato što želite da budete sigurni da ste sve uradili u skladu sa zakonom i da nećete biti izloženi raznim neprijatnostima (krivične i prekršajne prijave, visoke kazne i sl.), ali i

2) zato što ne želite da plaćate više nego što je po zakonu potrebno i zato što želite da ostvarite sve poreske olakšice i pogodnosti koje su dostupne.

Primera radi, tzv. „IP Box“ režim” omogućava da se porez na dobit sa 15% smanji na efektivnih 3%. Da bi se ostvarilo pravo na ovu poresku olakšicu potrebno je da autorsko delo, npr. softver, (ili predmet srodnog prava) bude deponovan kod Zavoda za intelektualnu svojinu. Ako je proizvod startapa pronalazak, za ostvarenje ove poreske olakšice je potrebno da patent bude priznat ili da je patenta prijava podneta Zavodu za intelektualnu svojinu.

Pored toga, važnu poresku olakšicu za startape koji se bave istraživanjem i razvojem (R&D – Research and Development) predstavlja i mogućnost da troškovi startapa koji su neposredno povezani sa ovim budu priznati kao rashod u poreskom bilansu u dvostrukom iznosu u odnosu na knjigovodstvene proračune. Pošto se IP Box i R&D odbitak mogu kumulirati, porez na dobit startapa se može efektivno smanjiti na 0%, te je veoma važno informisati se o tome da li je vaš startap kvalifikovan da koristi ovakve olakšice.

Startapi često postanu jako atraktivni velikim investitorima koji su voljni da ulažu u dalji razvoj. Upravo kao jedan od mehanizama da privuku investitore i razlog više da ih „ubede“ da su baš oni sjajna prilika za ulaganje jeste i poreska olakšica za investiranje u startape. Naime, investitor u startapu može umanjiti svoju poresku obavezu, odnosno ostvariti poresko oslobođenje u visini od 30% od izvršenog ulaganja. Ovde treba imati u vidu da pravo na ovo poresko oslobođenje ima investitor (kompanija) koja u momentu investiranja u startap ne poseduje 25% akcija/udela/glasova u startapu.

Ovo su samo neki od primera, a za kompletnu sliku o pogodnostima toplo preporučujemo da pogledate i našu listu poreskih olakšica u Srbiji za firme, kako biste bili sigurni da ne plaćate ono što ne morate.

Neinformisanost o svojim pravima i pogodnostima je uglavnom najčešća i vrlo skupa greška.